Izvor: Blic, 12.Avg.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
In memoriam
In memoriam
Novinar koji je voleo ljudske priče
Rajko Rosić je u redakciju 'Blica' došao sredinom 2001. godine. Opušten i raspoložen, kakav je, inače, uvek i bio, seo je i predstavio se. Rekao je da je dugo godina radio u prištinskom 'Jedinstvu' i na Televiziji Priština i da bi sada želeo da bude član redakcije 'Blica'.
'Ako može, ja bih da radim za ‘Blic’, ali odmah da vam kažem, mene zanimaju samo reportaže', rekao je samouvereno. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Rajka Rosića nisu zanimale nikakve aktivnosti političara, estradnih zvezda, sportista, niti bilo kojih drugih popularnih ličnosti. Rajko je pripadao onoj grupi novinara koja je volela sasvim običan svet, sasvim obične ljude i njihove sudbine, bilo da su one vesele ili tužne. Rajko je o njima voleo da piše i samo je o njima i pisao.
Dešavalo se da u jednoj sedmici, zbog dobre priče za novine, poseti neke uboge izbegličke barake, da otputuje u neki glamurozni turistički centar i da napiše reportažu o našim mladim, genijalnim ljudima koji su postali uspešni u inostranstvu.
U pauzama između tih reportaža voleo je da ode na zemunski Lido, da se opusti i uživa na Dunavu. Voleo je reku i život kraj reke; sve one ribare, pijance, brodare, konobare... Čak i tada, dok se odmarao od stresnog novinarskog posla, tražio je među tim ljudima neke zanimljive osobe, neke specifične likove i čudake i istraživao njihove duše, njihove misli, patnje i nadanja. Hteo je da javnost, a čitaoci 'Blica' posebno, saznaju da postoje i neki drugi vredni, zanimljivi i sposobni ljudi osim onih već poznatih. Ti takvi, nepoznati, bili su glavni junaci Rajkovih priča.
I u nedelju je Rajko otišao na Lido, da se opusti i pripremi za ovu radnu sedmicu. Javio se da neće doći. 'Ako nema posla, idem ja malo na Lido, vidimo se u ponedeljak', rekao je, 'doneću tekst.'
Nažalost, dogodila se nesreća. Lekari lokalne ambulante samo su mogli da konstatuju da je Rajko Rosić preminuo od posledica uboda ose u 49. godini.
Hvala Rajku za sve one dane u redakciji koje nam je svojim raspoloženjem i osmehom učinio vedrijim, hvala mu i za sve napisane reportaže i za 'ono malo duše' koju nam je uvek nudio.
Rajko Rosić će biti sahranjen danas u 15.15 časova na Novom bežanijskom groblju.
Poslednja reportaža Rajka Rosića: Priča o tamburaškom orkestru 'Ćilim' Rokeri u tamburaškom izdanju
Miloš Iličin, zvani Ćilim, muzikom je počeo da se bavi negde 1964. godine, kao roker, bas gitarista, obožavajući 'Bitlse' i Makartnija. Ali, koliko je Liverpul imao sluha za 'bube', toliko Kikinda nije imala sluha za njega, za njih.
- Ostrašćeni, puni mladalačkih snova i ideala, vežbali smo u pozorišnom klubu od jedan do pet ujutro, jer niko drugi nije hteo da nam da salu, osim domara Obrada koji nas je, da ne zna niko, pustao u to doba. Ujutro smo izmrcvareni i nenaspavani odlazili na časove, a sa njih žurili da slušamo Radio Luksemburg i skidamo akorde po sećanju. Bili smo i na prvoj 'Gitarijadi' u Beogradu, mislim da je ‘65. godine održana, vodili su glavnu reč 'Siluete', 'Zlatni dečaci' i još nekoliko gradskih grupa, ali je nama rokerima iz provincije i samo učešće bilo ravno trijumfu - seća se Miloš, sada frontmen tamburaškog orkestra 'Ćilim':
- Avantura ti je život tamburaški. Pratilo nas svašta. Najneobičnija svirka bila kada se jedan par razvodio. Hit pesma 'Rastajemo se mi'. Oni, bivši supružnici, seli u pročelje, bilo i bivših svatova, proveli se gospodski i gospodski razišli.
Tamburaški orkestar 'Ćilim' je, ako ne najbolji, onda jedan od najboljih u Vojvodini. Svirali su i pokojnom premijeru Đinđiću, glumcima najviše, od Zorana Radmilovića i Mire Banjac do Vesne Čipčić, Lidije Vukićević. Pridruživali im se u veselju Tozovac, Cune, Staniša Stošić, Keba pevao sa njima kada je počinjao, Brenu pratili na početku njene karijere. U 'Ćilimu' i Đura Glumičić.
San Đure Glumičića bio je da završi Muzičku akademiju. San je ostvario. I on počinjao onako kako se tada, krajem šezdesetih počinjalo, rokerski, solo gitara, u Zrenjaninu, u sali Vatrogasnog doma. Opremu skoro da nisu imali, ali su imali snažnu želju da postanu slavni. U tome kao rokeri nisu uspeli, ali ne žali, puno su drugara stekli i puno devojčica upoznali. Od profesora muzike, prešao put narodnjaka, do tambure. 'Roker u tamburaškom izdanju je jako prijatna varijanta. Jer, kada neko voli tamburašku muziku, on mora biti veseo i plemenit. Ne može takav biti loš', kaže.
- Ne čini me ni manjim ni većim to što sa akademijom sviram u kafani. Tambura, umor od kafane, od dima, veselih gostiju - slatke su muke. Svirao sam sa mnogima, sa Tozovcem i pokojnim Tomom Zdravkovićem, sa Kebom sam i drugar, pesma nam je bila uvek poseban doživljaj. Slušao me Lilić, general Ojdanić, Mira Banjac nas obožava, Bora Čorba nam se pridruživao kada se kraj nas zaticao, Kornelije Kovač, Miroslav Ilić, Milić Vukašinović, ko nije. Srećom, mahom smo se u dobru susretali - priznaje Đuro.
U 'Ćilimu' kao čelista i Slobodan Srdanov, koji je pre tri godine završio muzičku akademiju, instrumentalni odsek. Radio je u Zrenjaninu kao profesor tambure, vodio kamerni orkestar 'Kamerata akademika', bio član Novosadske filharmonije, komponovao muziku. Svirao u zrenjaninskoj Gradskoj kući, u 'Sava centru' i na 'Kolarcu' ozbiljnu muziku, u kafanama, uveče, tamburu. 'Otac mi je tamburaš, geni valjda. Ali, nije mi bitno gde sviram, već šta sviram. I u operi, i na televiziji, ili u kafani, potpuno je isto kada radiš ono što voliš', kaže.
U orkestru još Igor Adamov, Radovan Srdanov, Bojan Zdravković i Boško Jovanović. Neće da pričaju, odnosno 'pričaju' svojom muzikom. Kako to izgleda? Izgleda čudno, čudno po tome što vam ovi tamburaši mogu napraviti lom svojstven reakciji na limene orkestre. Oni to zaista mogu. Telegrami
Povodom iznenadne smrti vašeg uvaženog novinara i našeg saradnika Rajka Rosića, primite izraze našeg najdubljeg saučešća. Ljiljana Cerović, PR Turističke organizacije Srbije
Poštovani,
Povodom smrti našeg i vašeg saradnika i novinara Rajka Rosića, primite izraze najiskrenijeg saučešća. Radisav Stanković, direktor YUTA, sa saradnicima
