Izvor: Blic, 22.Jul.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hrabra žena nagrađena baštom
Svakog jutra kad otvorim oči, zahvalim se bogu što mi je podario još jedan dan. Strašno je kada se suočite sa svojom ranjivošću, sa bolešću koja je teška i ozbiljna. Sumnjate u sebe. Niste sigurni da ćete u toj borbi biti pobednik. Ali, ako verujete i imate podršku onih koji vas vole, može se dogoditi da pobedite. Meni se dogodilo. Pobedila sam bolest i sada znam da su mnoge brige bespotrebne, materijalne stvari prolazne, a da su zdravlje i ljubav jedino što vas zaista čini živim.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Ovim rečima započinje svoju nesvakidašnju priču Ljubica Mandrapa (45) iz Zemuna, a rodom iz Čapljine. Ona je pre četiri godine uspela da pobedi jednu od najtežih bolesti, rak limfocita - limfom. Svoju borbu kroz koju je prošla sa puno suza, bola, ali i ljubavi poželela je da ispriča drugima, da ih podrži da istraju u borbi protiv bolesti. Sasvim neočekivano njena priča proglašena je najboljom, pobeda bolesti još jednom je potvrđena. Ovoga puta u okviru svetske kampanje „Oživi život" koju je u Srbiji organizovalo Udruženje za borbu protiv limfoma „Lipa", pod pokroviteljstvom Narodne kancelarije predsednika republike i Srpske limfomske grupe uz podršku farmaceutske kompanije „Roš". Kao nagradu, organizatori kampanje pobednicima ispunjavaju želju koju su sami naveli. Ljubičina želja bila je da joj stručnjaci hortikulture srede dvorište kuće na Fruškoj gori, u Koševcu kraj Slankamenačkih vinograda, koju je kupila istog dana kada je bolest dijagnostifikovana.
Ljubičina želja bila je da joj stručnjaci hortikulture srede dvorište kuće na Fruškoj gori
Prošlog vikenda ona je u divno sređenom dovorištu ugostila novinare koje je pozvala da još jednom pošalju njenu poruku u svet.
- Kada mi je pre pet godina lekarka objasnila da bolujem od teške maligne bolesti i da će lečenje potrajati, bila sam zbunjena. Govorila je polako i smireno. A ja sam plakala. Onda je odjednom, sasvim ozbiljno i autoritativno kazala da moram da pristanem na lečenje i da joj obećam da ću samo s njom da razgovaram o bolesti. Tada sam počela da se borim. Operacija, hemoterapije, razgovori, suze... Suprug i sinovi nisu mi dozvolili da padam u depresije, da se osećam manje vrednom. Održavala me je emocija moje porodice. Stariji sin Davorin imao je tada 22 godine, a Milorad 15... Pokušavali su da sakriju probleme od mene. Kad bi došli kući, uvek su govorili da je sve „u fulu". A ja sam znala da nije baš sve u tom „fulu". Ipak, nisam se predavala, borila sam se - priseća se Ljubica prvih dana svoje bolesti.
Posle operacije propisano joj je osam hemoterapija, ali je već nakon četvrte organizam pokazao da se izborio s bolešću. Bila je to velika radost u porodici Mandrapa.
- Porodica je odahnula, a ja sam se osećala kao da sam uradila nešto nemoguće. Kao da sam dobila dar s neba - kaže Ljubica kroz široki osmeh.
