Izvor: Blic, 20.Sep.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hotel među jelama
Hotel među jelama
Pre mesec dana u centru zapadnosrbijanskog sela Ježevica, na magistrali Požega-Valjevo, zagrmeli su veliki 'honda' dvotočkaši. Naslonjeni na drvene seoske tarabe meštani su zbunjeno posmatrali motore sa stranim registarskim tablicama i motordžije u crnim kožnim jaknama koji su mahali nekim papirićima, nalik vizit-karticama.
- Stvarno, ti Belgijanci su banuli u selo kao da su s neba pali i samo ponavljali: 'Hotel ‘Jela’, hotel ‘Jela’' >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << - priča Momir Kovačević, zet gazdarice hotela 'Jela' gospođe Milosavke-Mice Jelić. - Uveo sam ih u hotel, a oni su nam sve ispričali: rekoše da je njihov drug iz Belgije dolazio sa kamionom u obližnju hladnjaču gde je tovario malinu i usput prespavao u hotelu 'Jela'. Iz hotela je poneo vizit-kartice i puno utisaka, i sve je verovatno preneo svojim drugarima i ubedio ih da dođu u Ježevicu. Tako su došli i ostali ovde deset dana uz obećanje da će ponovo doći početkom leta iduće godine - priča Momir.
Samo što su Belgijanci zamakli prema Požegi i dalje prema Beogradu, u brdovitu Ježevicu, seoce sa 1.200 kuća (tokom bombardivanja SRJ u Ježevici je bilo svih deset hiljada stanovnika) banula je brojna ambasadorska ekipa iz Beograda. Naredne dane su provodili na bazenu i luksuznim apartmanima hotela 'Jela', a noći u 60 kilometara udaljenoj Guči, na Saboru trubača.
U hotelu usred sela Ježevica, koji zvanično radi već par godina, nedavno se dobro odmorio i 'srpsko čudo sa violinom' Stefan Milenković, pa nekadašnji majstor sa reketom Boba Živojinović, a onomad je reporter 'Blica' u hotelu zatekao i neke poznate beogradske profesore i akademike kako u pauzi pisanja knjiga i zakona uživaju u specijalitetima hotelske kuhinje.Puna je zemlja Srbija čuda, a biće i čudaka. Jedno od tih čuda zove se hotel 'Jela–Ježevica', a jedan od čudaka zove se Velibor Jelić, unuk i sin Đorđa i Miodraga Jelića, kafedžija s početka i sve do šezdesetih godina prošlog veka. I ne zna se šta je interesantnije: da li hotelska lepota ili životna priča šezdesetšestogodišnjeg Velibora, čoveka koji reče da je 'u vreme Tita i partije' imao najveću platu u Jugoslaviji, da je u vreme Titovog 'pisma' bio najveći tehnomenadžer u Srbiji, da je trideset godina ćeran od kumunista, ali nikad do zatvorskog zida doćeran, da danas ima najveću penziju u Srbiji… i koji reče da je prošle godine u Guči pio i dangubio sa Ratkom Mladićem.
Čoveka koji je u svom rodnom selu napravio hotel posve nalik ruskom dvorcu u Jalti u kojem su februara 1945. godine Čerčil, Ruzvelt i Staljin podelili svet.- Sa mojom firmom 'Elektrosrbija' izvodili smo neke radove na Krimu i nađem se ispred dvorca u kojem su bili predsednici Rusije, Engleske i Amerike. Svideo mi se dvorac, snimim ga sa svih strana, zabeležim sve potrebno i kad sam rešio da sve radim zovnem arhitekte i krenemo na posao… - raspirčao se Velibor, ali ga gazdarica Mica prekide:
- Neka prvo novinar vidi hotel, pa mu onda pričaj uz ručak.
- Hotel se vodi na Micu, ona je glavna. Ja sam sirotan – požali se Velibor.
Hotel 'Jela' se raskomotio međ’ velikim jelama, i ne zna se sa koje strane izbija više lepote - da li iz fontane, bazena, letnjikovca, osam luksuznih apartmana, kongresne sale... ili sa belih zidova, izlomljenih krovova, skupocenih slika…Posle jednosatnog obilaska hotela 'srpske Jalte', gazdarica nas konačno vodi u restoran, pred punu trpezu i pred raspoloženog gazdu.
Pitamo Velibora da li je računao koliko ga je sve koštalo.
- Ja sam radio po svetu. U mnogim zemljama sam radio ugradnju elektroinstalacija na velikim objektima. Onda sam 1990. godine kupio 'Elektrosrbiju'… Znači, imao sam novac i mogao sam ovo da pravim. Mogao sam da napravim i na Dedinju, možda bi me manje koštalo, ali napravio sam u svom selu, na očevini i dedovini, jer tako su radili srpski domaćini. Sve ovo sam gradio 30 godina i, naravno, ja sam svestan da se ovaj uloženi kapital ne može vratiti decenijama, ali ja znam da sam se odužio svom ocu i ostaviću ovo mojoj deci, selu i Srbiji. Neka se zna da Srbija ima ljudi koji ovo mogu da naprave… – raspričao se Velibor, pominjući kako su mu posle Titovog pisma komunisti u Ježevici nacionalizovali deo stare kafane, ali je posle istu otkupio na licitaciji za 60.000 maraka.
Usput, pitali smo i za cene apartmana… Za one koji vole luksuz, prirodu i, pogotovo, srpsku nacionalnu kuhinju, 'srpska Jalta' je zaista jeftina…Usput, pitali smo i meštane sela kako gledaju na Jelića dvorac. Neki su slegali ramenima, neki su okretali glavu, a neki su pominjali kako su Jelići mnogo čega napravili u selu… Zoran Tmušić
