Izvor: Blic, 23.Jan.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Grade crkvu, prave kuće i rađaju decu
Grade crkvu, prave kuće i rađaju decu
Prileglo u dolini uz bistru rečicu, uvučeno u podnožje planine Rogozne, selo Izbice deluje nekako mirno i pitomo, daleko od vreve i buke, mada je Novi Pazar tek pet kilometara iza brda. Ovo je jedno od retkih srpskih sela na ovom prostoru gde se rađa, gradi i ne razmišlja o odlasku.
- Mislim da smo jedino selo koje nema gastarbajtere. Odavde nerado ljudi odlaze jer može i ovde lepo da se živi - kaže Ratomir Filipović, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << politikolog, vlasnik farme ovaca na Rogozni, benzinske pumpe i privatnog trgovinskog preduzeća.
Iznad puta, na maloj zaravni, izrasla crkva, zidana ciglom, još nezavršena, ali se nameće oku, a priču o njoj nameću meštani, o njoj voli da priča i jerej Milija Petronijević, rođen i odrastao gore u nedrima Golije.
- Ovo mi je prva parohija i srećan sam što se podiže ovaj hram i to u selu koje nije baš bogato, ali ljudi su složni, žele da rade, pošteni su - kaže mladi sveštenik Milija.
Radovi nisu išli lako ni brzo, a počeli su pre dve i po godine, u ona ružna vremena. Bila je prva nova crkva u raško-prizrenskoj eparhiji posle bombardovanja, a došla je, kako je rekao vladika Artemije na osveštenju temelja, 'kao rođenje novog deteta u porodici koja je preživela tragediju'.
Crkva Svete Trojice rađena je po nacrtu beogradskog arhitekte Miladina Lukića, a zidarsko umeće na ovom hramu pokazali su majstori sa Kosova, iz Suve Reke.
'Kao da gradimo našu porušenu crkvu', pamte meštani reči majstora Stanka Stankovića, pamte i želju neimara da preko Rogozne pođu za svoje Kosovo, 'kad bi imali gde'.
U selu se nadaju da će sledeću seosku slavu, Svetu Trojicu, slaviti kod nove crkve. Do sada, to su obavljali u Crkvini, mestu gde je groblje i odskoro otkopani temelji bogomolje iz šesnaestog ili početka sedamnaestog veka. Uz novu crkvu je ove godine bio i badnjak, i uz starije, mnogo dece i mladog sveta.
- Nije bilo lako, ali se radovi privode kraju. Dalo je selo dosta, ali bez donatora ovo ne bismo imali. Od države smo dobili oko 11.000 maraka, a bilo je i poklona od sugrađana, od ljudi i firmi iz cele Srbije. Među darodavcima je i Živadin Babić, rodom iz Velike Plane, koji živi u Novom Meksiku. U svemu, najvažnija je bila sloga sela - priča pravnik Zoran Jeremić, predsednik Odbora za izgradnju crkve.
- Želim da ovde odrastaju moja deca - kaže Vinko Maksimović, privatni ugostitelj koji je nedavno završio novu kuću u selu.
I dok iz drugih srpskih sela u novopazarskoj opštini ljudi, posebno mladi, odlaze, ovde se i vraćaju. Milić Maksimović, radnik holdinga 'Vojin Popović', prodao je stan u Novom Pazaru, i napravio kuću u Izbicama, selu koje se ne predaje. - Ovde mi je lepše. Šteta što još nemamo neko mesto gde bi mladi mogli da se okupe. I da se asfaltira još ovaj jedan kilometar puta da lakše stignemo do grada - kaže njegov sin Zoran.
Izbičani se sada trude da svoje selo i okolinu proglase ekološkim rezervatom, mestom gde smrad, otpad i hemija neće poremetiti ovo što im je, kažu, Bog dao. Trude se i da ostanu ono što jesu - mirni i vredni.
Ovde nema ni četnika ni partizana, nema sudskih sporova, rodoskrnavljenja, nema narkomana, lezilebovića, otprilike su reči koje namernik može da čuje od Izbičana. Izbica ima i svog Šopena, Rada Maksimovića, nastavnika Muzičke škole, i majstora na harmonici. Imaju i svog Koljčickog, penzionera Sima Maksimovića, koji na znacima prirode, ponašanju stoke, prema bilju i samo njemu znanim znacima okoline, predviđa vreme, a zna i da svoje seljane zabavi šaljivim stihovima, o razmaženoj snahi, o kasnom ustajanju, o svemu što kvari sliku dobrog srpskog sela.
Za bolju sliku sela pobrinuće se ljudi iz ove doline, sa ovih mirnih obronaka Rogozne, iz sela u koje još nije došao nijedan predsednik opštine, jer, valjda, po logici političara, ide se tamo gde ima dosta birača. Ovde ih nema mnogo. A zar je to i važno za selo u kome niče crkva, grade se kuće, čuje se pesma i rađaju se deca. Mirko Popovac
Dilema oko nastanka imena
Putem od Rogozne do Novog Pazara nekada se, u stara vremena, išlo za Kosovo. Narodno predanje kaže da je u vreme lokalnog moćnika Ejub-paše svako ko prođe ovim putem morao da ponese i jedan kamen za zid oko pašine kule, od koje su sada ostali samo travom obrasli ostaci. U narodnom sećanju i imenima mesta tinja i svest o nekadašnjoj rudarskoj tradiciji ovog sela i okoline. U blizini je prevoj Mladenovac, a tu je i uzvišenje Glamaje, ime dobilo od stare reči glama, oznake za mešavinu srebra i drugih metala.
Izbice je nazvano ili po izbama, podrumima, ili od izbiralaca, srednjovekovnih radnika koji su čistili neprerađenu rudu, nije razjašnjeno. To se ne zna, ali se zna da su Izbice u popisu iz 1455. godine uknjižene kao 'timar Branislava, hizmećara Isa-bega'. Zna se da je 1914. godine imalo 236 stanovnika, danas oko 250, posle rata nešto preko trista. Ostalo je zabeleženo da su posle okupacije Novog Pazara 1914. i 1941. godine morali ponovo, kao u vreme turske imperije, da plaćaju četvrtinu lokalnim agama. I da potraže spas u zbegovima Rogozne.
