Izvor: Blic, 22.Jan.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Glumci su na teškoj vetrometini
Glumci su na teškoj vetrometini
Milenko Pavlov je jedan od retkih komičara našeg glumišta i glumac koji je u svoj opus udenuo uloge najrazličitijih dramaturških profila. Igrao je Švejka, Kandida, jednu od najvećih uloga ostvario je u Tolstojevoj 'Priči o Konju«, bio je i Agaton u 'Ožalošćenoj porodici', Tošica u 'Ljubavnom pismu', tumačio je i Hitlerov život u Brehtovom komadu 'Arturo Ui', igrao je Savu Šumanovića, Dražu Mihajlovića... Ima tri monodrame('Prodavac >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << magle', 'Ja, rezervista', 'Fudbalski navijač'), na televiziji je igrao u brojnim serijama, a upamćen je i kao Nušićev 'Mister Dolar'. U februaru očekuje premijeru Molijerovog 'Uobraženog bolesnika' u matičnom Narodnom pozorištu, gde trenutno igra u 'Kir Janji'. U 'Kult teatru' igra predstavu 'Kume, kume' i 'Srbi grade kuću' u pozorištu 'Slavija'.
Nedavno se vratio sa dvonedeljnog gostovanja po Kanadi, a sumirajući utiske sa tog puta kaže da čarobna reč tranzicija neće zaobići ni glumačku branšu.
- Za umetnika je to vrlo surovo, ali je tako. U privatnom pozorištu se živi od kase i onako kako gazda kaže. Predstava se igra dotle dok ima gledalaca. Onoga trenutka kad više nema gledalaca predstava se skida sa repertoara. Probe, koje su tamo plaćene, traju šest sati i za to se uzima najlepši deo dana, a uveče se igraju predstave. Uglavnom se igraju mjuzikli i komedije, dakle ono što hoće da gleda publika. Od toga žive glumci, vlasnici pozorišta, producenti... Sve ovo pričam za privatna pozorišta koja bi već trebala da se pojave i ovde. Imamo nekoliko akademija, sjajne mlade glumce koji se bore za svoje mesto i njima treba dati šansu da rade, zarade i da od toga žive. Koliko se da primetiti, ti od te tranzicije ne zazireš?
- Ja sam u tranziciji već trideset godina. Mene gde god da baciš ja ću se snaći. I u pozorištu, i na filmu i na televiziji, i u muzici, ako hoćete. Publika to ne zna, ali dosta sam pevao po festivalima, a dve godine sam učio solo pevanje i to opersko. Učio sam balet, igrao u mjuziklima i sve ove godine ulagao u sebe. Ne libim se nijednog pozorišta, niti uloge. Mi glumci smo na teškoj vetrometini i ja se sam stavljam na vetrometinu. Kad me nisu uzimali u pozorištu ili na televiziju, nisam sedeo skrštenih ruku. Uvek sam nešto radio. Evo već godinu, dve spremam pevanje i nameravam da objavim neki CD. U životu sam naučio sve da radim. Znam da napravim scenu, vodio sam reflektore, svetla...
Često i vrlo otvoreno govoriš o novcu, rizikujući da te optuže kako ti je umetnost u drugom planu?
- Na žalost, materijalno je pobedilo duhovno. Pre dvadesetak godina o novcu su razmišljali upravnici i to je nekako funkcionisalo. Glumci su sada poniženi. Svi misle da smo mi sjajno plaćeni, a mi smo plaćeni očajno. Kad me neko pita kolika je plata, kažem da radim za staž i socijalno, ako ga uplaćuju. Za godinu dve će doći još surovije vreme. Ima nas puno, neki će otpasti, neki će ostati. O tome neću da pričam kao o socijalnom pitanju. Kuda ide ova kultura to bi najbolje morao da zna i da o tome ima strategiju ministar kulture. A nisam pročitao da je on to negde rekao. Možda ja te novine nisam video, niti gledao tu televizijsku emisiju. Osim toga, stalno menjaju te upravnike i onda volim da kažem: evo opet je došao novi koji će godinu dana vežbati kako treba da se upravlja pozorištem. Dobri i popularni reditelji
- Reditelje delim na dobre i popularne. Sukobljavao sam se sa njima, a jednog sam vraćao i na prvu godinu studija da se podseti osnovnih stvari. Svakom reditelju kažem da ja izlazim ispred publike a ne on i ako predstava bude loša na mene će vikati, mene će kritika rastrzati, a publika o meni negativno pričati. Glumac je čovek na meti. Target! Inače, ja sam prvo studirao režiju, ali su me odatle oterali u glumu. Profesor Belović me je pitao ‘Šta ćeš ti ovde kad si talentovan za glumu. Idi u glumce, to mnogo bolje radiš, a ovo ne znam kako ćeš raditi.’ Bukvalno su me najurili i hvala im!
