Izvor: Blic, 08.Jul.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gladan čovek ovo mora da jede
Gladan čovek ovo mora da jede
Ispred zgrade narodne kuhinje u Smederevu stoji u redu Pelagija, gospođa u godinama. Drži u ruci posudu i skrušeno čeka da i njoj uspu porciju za danas. Pričala bi za novine. Ali, čovek koji na kazanu proverava bonove, na nečiju dojavu, dolazi spreman da se svađa. Iza leđa mu izviruje kolega, neprestano ga podbadajući. To su, kaže, njegovi građani i on se pita da li oni smeju da govore ili ne! Preti policijom. Korisnici veruju da će ih, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ako razgovaraju za medije, skinuti sa spiska za obrok. Fotoreporter mu nudi mobilni da pozove policiju o našem trošku. Atmosfera postaje uzavrela. Potom prilazi žena, pristojno odevena, s porcijom makarona u ruci. Podržava čoveka koji deli hranu, ali se nudi da 'svašta kaže ako nismo špijuni'. Žena gura plastičnu koficu sa makaronama u torbu i kaže: 'Mi smo Marsovci kad ovo jedemo i trpimo!'
- Od prvog avgusta prošle godine, kada je, posle dužih priprema i pregovora, otvorena narodna kuhinja u Smederevu i pet stotina najugroženijih dobilo po lanč-paket, stalno se povećava broj onih koji bi iz narodne kuhinje poneli obrok. Ali mogućnosti Crvenog krsta su verlo ograničene - kaže sekretar Opštinske organizacije Crvenog krsta Radmila Branković.
Dve sedmice po otvaranju broj korisnika se povećao za dvesta, a Novu 2000. godinu je, sa lanč-paketom, dočekalo hiljadu korisnika. Proleće je u narodnu kuhinju stiglo sa 1.500 porcija.
- Za pripremu obroka Međunarodna organizacija Crvenog krsta obezbedila je 12 proizvoda i u dinarskoj protivvrednosti 30 pfeniga po obroku za troškove pripremanja i transporta hrane do punktova narodne kuhinje. Opštinska organizacija Crvenog krsta konkurisala je kod Međ- unarodnog komiteta Crv- enog krsta sa zahtevom za još petsto toplih obroka i isto toliko lanč-paketa, jer je broj onih kojima je pomoć potrebna sve veći - kaže Brankovićeva i dodaje da ni tih dve hiljade obroka neće zadovoljiti potrebe. Naglašava da su 'korisnici isključivo primaoci materijalne socijalne pomoći, dok se za starosne i invalidske penzionere sa najnižim primanjima obezbeđuju lanč-paketi'.
- Ima ljudi koji uzmu po petnaest obroka. Pa je li moguće, majku mu, da ih je toliko u kući? Ne mogu biti pametan, nikako. Ja uzimam za sebe. Jedan čovek se zasitio, neće više da dolazi, pa mi dao njegov bon. Ima takvi' slučajeva kol'ko oćeš. Ma, da ti iskreno kažem, nije to bogzna šta. Mnogi uzimaju samo što je džaba. Takvi smo mi ljudi - kaže Drago Mihajlović.
U smederevskoj narodnoj kuhinji na meniju su uglavnom makarone i riža. Jednom u nedelji, eventualno, pasulj.
- Pasulj je ponajbolja hrana za nas. Nema veze što je pos'an. Ne mora da bude s mesom i kobasicom. Pasulj je pasulj. Nadrobi, pa jedi ko čovek. Kad imamo pasulj, praznik je - ljudi se vesele. To je hrana, makarone su za zabavu, da zavaraš želudac, da misliš da štogod jedeš - priča Mihajlović koji je bio majstor, bravar-zavarivač. Onda ga je neki vozač oborio dok je prelazio preko ulice. Otada je invalid.
- Ja sam - nastavlja - pravo da ti kažem, podstanar, nemam ni tu sobicu uvek da platim, pa moram na kazan. Uzima se što je besplatno, pa šta da radiš? Idi na pijac, pa ćeš da vidiš pošto je šta i šta može da se kupi s invalidskom penzijom. Čovek ako je gladan, mora ovo da jede. Ja sam na kuruzi odrast'o, znam šta je glad. A da je neki ukus ove hrane - i bolji bi došli na kazan.
Bivši zanatlija Milo- sav Savić odo- brava i dodaje: 'Po nekoliko dana uzastopno primamo maka- ronu koja može da se baci.'
Otvara plastičnu koficu, nudi da pomirišemo. - Posle dva-tri dana primamo pirinač. Pirinač, makarona, pirinač, makarona, to je naš jelovnik. Da ga sanjaš mnogo je, kamoli da ga jedeš svakog dana. Hleb je dobar, ostala hrana je užasna. Hleb ne možeš da dobiješ ako ne uzmeš i kuvano, makar bile mak- arone. Onda ljudi kuvano bace, a hleb nose kući. Predlagao sam više puta, molio sam da nam ne kuvaju, nego da daju pakete, namirnice, pa nek budu i makarone i pirinač i pasulj. Sami da kuvamo, pa kako nam bude. Neće da čuju. Kaže, ljudi će to da prodadu. Pa ako bednik proda, crknuće gladan. Ako je dotle beda došla da proda ono što treba da jede, neka proda, neka crkne.
Čovek prolazi, pokazuje sledovanje hleba: 'Malo je dvesta grama 'leba za ceo dan na odraslog čoveka'. Preporuka Međunarodnog Crvenog krsta je, kaže Radmila Branković, da se sledovanje hleba poveća na trista grama. M. S. Pešić
