Izvor: Blic, 18.Dec.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gde su naoružani ljudi iz šume?
Gde su naoružani ljudi iz šume?
Stigli smo. Nema dalje. 'Odavde na onamo ne garantujemo ničiju sigurnost', kaže policajac kojeg je grupi novinara ljubazno obezbedio načelnik MUP-a za Pčinjski okrug Novica Zdravković.
Na ček-pointu naše policije, pedesetak metara iza nas, poslednja je legalna uniforma u ovoj zemlji. Pred nama je Veliki Trnovac, legendarno mesto narko-trafikanata, mitska tačka na kartama Interpola.
Danska koleginica i ekipa 'Blica' >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << čežnjivo gledaju ka selu. Redak saobraćaj ipak teče. Albanci idu u Bujanovac kolima, biciklima, a neki i peške. I vraćaju se. Policija im pregleda dokumenta, kratko i poslovno ispituje kuda idu i zašto, i propušta ih.
Policajac zabrinuto primećuje neodlučnost i domunđavanje među nama. Isprva okleva, ali posle nekoliko minuta ne izdrži nego prijateljski kaže:
- Za nju ne znam, možda je i bezbedna, ali vi ćete biti oteti. Ovde se događaju strašne stvari…
- Pred stranom novinarkom?
- Pfjuuu - kaže policajac, ne mogavši da suspregne smešak pred neobaveštenima.
Već je kasno. Mi smo se dogovorili.
- Idemo unutra peške. Vraćamo se za petnaest minuta.
Policajac nas gleda trenutak, sleže ramenima, seda u džip i odlazi ka Lučanima.
Jedna porodica ide putem u Bujanovac peške. Žena sa maramom kratkim naređenjima skuplja četvoro dečaka kao piliće.
- Idemo u Bujanovac u goste - kaže otac porodice.
- Nismo čuli nikakvu pucnjavu. Plašimo se, naravno da se plašimo. Najpre za decu. Nismo videli uniformisane ljude osim policije.
Nisu imali šta više da kažu, pa su pošli dalje.
Malo dalje niz put, sada već među prvim kućama, pristiže deda na biciklu. Albanci u području Bujanovca prestali su da nose kečiće od napada njihovih sunarodnika na srpsku policiju. Računaju, treba biti što neupadljiviji. Ali, zamenili su ih malim crnim francuskim beretkama, kakve bi malo ko drugi na glavu stavio, osim starca koji se odavno više ne smatra dobrom prilikom. I opet ih svi nose, pa se sada po njima raspoznaju. Međutim, istina je da manje štrče.
E, sa takvom beretkom, sa kaputom do kolena, s naočarima od kojih mu je u očima moguće videti i mikroskopske mrljice u dužici, sa bradom od nedelju dana, sedi Agim (nije hteo da kaže prezime) na 'mauntin bajku' sa petnaest brzina i 'šimano' menjačem.
- Nije ovde bilo pucanje - kaže nakon što je ljubazno sišao s bicikla da razgovara.
- A kako da se ne plašim. Živ čovek mora da se plaši kad je ovo ovakvo. I šta sad? Mora ovo da se reši. Da se dogovore. Da prestane! Da dođe država!
Nije umeo da objasni koja država, ali ni on nije čuo sukobe, niti je video naoružane ljude iz šume.
Nadalje, u čitavom selu niko živi nije video naoružane ljude ili čuo pucnjeve. Region je pod opsadnim stanjem, puca se svaku noć, jedno hiljadu i po ljudi u šumi svakog meseca ubije po nekoliko od dve i po hiljade policajaca u 'zoni bezbednosti', od njih bar dve stotine su pola kilometra dalje u Malom Trnovcu i šumi iza samog Velikog Trnovca, a niko da vidi ili čuje ikoga. Ali, nije im zameriti. Trnovac je ogromno selo, možda i najveće u Jugoslaviji. Ima deset hiljada stanovnika, ali i užasnu reputaciju središta separatizma i trgovine heroinom na veliko, kod srpskih vlasti. A sada se još nalazi i između dve vojske.
Na ulici na kraju sela, ka policiji i Bujanovcu, nema apsolutno nikoga. Roletne su navučene, ni kučići ne laju. Ali, u lokalu u prizemlju jedne kuće živahno se radi. Ruždi Avdili sa sinovima i šegrtima pravi nameštaj. Radio je godinama u 'Simpu' u Vranju kao jedan od sedam Albanaca u odeljenju koje je brojalo 180 ljudi. Na kraju je otpušten, pa se prebacio na privatnu proizvodnju. Ni on nije video naoružane ljude, ali zato ima šta da kaže o njihovim ciljevima.
- Neće oni da otcepe ovaj kraj od Srbije. Samo hoće da vide da i Albanci žive kao ljudi ovde. Da imaju prava kao i svi drugi, kao Srbi, kao Cigani…
Hm... Dosta radikalan način da se skrene pažnja na sebe.
Momak iz njegove radionice, Arsim Selimi, lep i stalno nasmejan dečko, zna dovoljno engleskog da prevodi majstorove reči, a povremeno ubaci i nešto svoje. Ipak, majstor se mnogo opuštenije oseća ako sa srpskim sagovornikom priča srpski, i postavlja dansku novinarku u poziciju gosta, a prema srpskom se odnosi kao prema 'domaćem'.
- Policija nam ne da ni vodu da unesemo u selo. O hrani da ne govorim. Pre neki dan sam poneo žito u mlin da se samelje, moje žito. Pokazao sam im ga kad smo izlazili. Kad sam pošao nazad, nisu dali da prenesem brašno. Kažu, da ne dajemo ovim… Zašto, bre, moje žito, moje brašno da ne mogu kući da donesem? To nije pravo.
Naravno, ni oni ne znaju ništa o naoružanim uniformisanim ljudima iz šume, ali je mladi Arsim uskočio u auto da nas odveze do centra sela.
- Ima tamo kompetentni za pričanje, pa da vas uputimo na njih.
Kompetentan je Galip Bećiri, predsednik mesne zajednice. Mi smo mu dvadeseti i dvadeset prvi novinar sa kojima je pričao u poslednje dve nedelje. Dok čekamo da njegova kola dođu, pa da nas poveze u kancelariju mesne zajednice, okupljeni pred njegovom bakalnicom počinju da nas zezaju.
- Da sačekate auto, pa da vas kidnapujemo do mesne zajednice.
Kada smo se pristojno nasmejali, drugi je dodao.
- Ako vas nismo lepo odrali, da doteramo negde malo?
Odbornici albanske nacionalnosti povukli su se iz opštinske skupštine. Iako je Albansko stanovništvo u većini, bili su zastupljeni manjom grupom predstavnika. Kako je do toga došlo, ne znaju da objasne, ali svakako ne misle da je sve bilo po propisu. Bilo kako bilo, njima se činilo da su njihove inicijative bile u potpunosti ignorisane, kao i njihove potrebe.
- Ovoliko selo, a nemamo nijedan broj telefona - kaže predsednik mesne zajednice na ničijoj zemlji. Za početak razgovora trebalo je pričekati i sekretara mesne zajednice koji je sa sobom doneo svesku A4 formata sa tvrdim bordo koricama, zapisao datum i otvorio poglavlje o našem razgovoru u seoskim analima. Tokom predsednikovog izlaganja na izvanrednom srpskom, proveravao je u rukom ispisanim poglavljima nekog prethodnog teksta da čovek nije propustio nešto iz silnog spiska problema ovog sela, i kraja uopšte.
- Poštu smo izgradili od samodoprinosa, kao što smo i sve ostalo sami uradili, i struju i vodovodne cevi koje nam nikada nisu priključili pa sad leže tako, i puteve smo sami asfaltirali osim ovog glavnog. Ali, eto, poštu nam nikada nisu pustili u rad, pa stoji tako prazna. Iako su obećali. Kao da nas nema - kaže on.
- Tako da smo izašli iz skupštine pošto više da sedimo tamo tek tako nije bilo smisla.
Po ulici u središtu Velikog Trnovca mladići stoje i pričaju, ali žena i dece nema. Ramazanski post podrazumeva da se ni voda ne pije, čak i ne puši, od pet ujutro do mraka, ali klinci vare cigaru na cigaru i vode ozbiljne razgovore sa pljuckanjem i 'da, daaaa'.
Kako na naše interesovanje (između redova) da se povežemo sa naoružanima iz šume nije bilo reakcije, do ček-pointa nas je uredno odbacio kolima sekretar mesne zajednice.
- Gde ste bili?! - pita policajac zapanjeno, pa nas gleda jesmo li čitavi.
Ne može da veruje.
- I šta kažu?
Posle spiska žalbi stanovnika Velikog Trnovca, kaže ne čak ni preterano zainteresovano:
- Ma lažu, ide hrana normalno od juče. A nisu ti pričali da nas stalno broje ovde i posle njima podnose izveštaje. Nisu pominjali ni da porez nisu platili deset godina, struju da ne pominjem. Pa šta hoće, i telefone da im instaliramo, da ni to ne plaćaju?
Kod policajaca se vratio i član danske ekipe, najbolji novinski fotograf na svetu, i nije mogao da nam se priduži u Velikom Trnovcu, jer više nije imao pratnju policajca. 'Eno ga u kući, greje se', rekli su policajci.
Unutra šest 'sajovaca' i Danac. Čudno je o čemu su sve u stanju da razgovaraju smrznuti ljudi u toploj sobici. Niti on govori srpski, niti oni mnogo engleskog, ali posle sat i po vremena i bombardovanje su mu oprostili. 'Reci mu da je on odličan čovek'. 'Reci ti njemu da mu želim da bude sa ženom i da pravi decu umesto ovoga'. I na kraju, kao nešto što nije bilo verovatno da će Srbi Dancima ikada oprostiti: 'Reci mu da je i bolje što su ‘92. otišli na Evropsko umesto nas, mi ništa ne bi uradili, a oni su bili prvaci'. Branko Čečen
