Izvor: Blic, 08.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Fića“ za Evropu i muzej
- Moj „fića" je jedan od mojih najboljih prijatelja. Vozila sam ga 40 godina, njime sam proputovala pola Evrope i nikada me nije izdao. Kada mi je pretprošle godine istekla vozačka dozvola, shvatila sam da nam je vreme da se rastajemo. Iako sam imala ponude da ga prodam, nisam htela, jer prijatelji se ne prodaju. Zato sam odlučila da ga poklonim Muzeju automobila - priča Jugoslava Jakovljević (79) iz Beograda, čiji je „fića" našao svoje mesto među sedamdesetak starih automobila >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << izloženih u beogradskom muzeju.
Jugoslava kaže da je smatrala da je muzej jedino pravo mesto za njenog „fiću", jer je svojom službom to i zaslužio.
- Vozački ispit sam položila septembra 1965. godine, a „fiću" sam kupila tri meseca kasnije. Sa trake je sišao 28. decembra i istog dana sam ga preuzela u Kragujevcu. U to vreme se na kupovinu automobila čekalo jako dugo, pa od prvog dana nisam mogla da se odbranim od ponuda da ga prodam. To mi, međutim, nikada nije padalo na pamet - priča Jugoslava i dodaje da je to prvi i jedini automobil koji je imala.
U vreme kada je kupila „fiću", u Beogradu je, kaže, bilo oko 44.000 vozila, vozači su bili smireniji, nije bilo gužve u saobraćaju, a za mesta za parkiranje je bilo „koliko hoćeš". Ipak, Jugoslavin „fića" vožen je uglavnom po stranim drumovima, tako da je njime, u društvu svojih roditelja, uspela da proputuje pola Evrope.
Prvo putovanje na koje su krenuli bilo je putovanje u Tursku do koje su stigli preko Bugarske. Kaže da je nije bilo strah da se „fićom" zaputi na toliki put, jer je imala poverenja u svoj automobil. Tako je sa svojim „prijateljem" stigla do Sofije, Istanbula, Temišvara, Budimpešte, Bratislave, Beča, Graca, Salcburga, Minhena, Ciriha, Berna, Ženeve, išla je preko Alapa, u Veneciju, Milano, Torino, Đenovu, pa sve do Azurne obale.
Za 40 godina vozačkog staža ova vitalna starica nikada nije platila ni jednu jedinu kaznu.
- Jedini prekršaj koji sam napravila desio mi se u Sloveniji. Vraćali smo se za Beograd i, valjda od umora, ja sam u jednoj nepreglednoj krivini prešla na levu stranu. Policajac se stvorio niotkud. Tražio mi je papire, i kada je video da sam svež vozač, nije mi naplatio kaznu već mi je očinski očitao bukvicu. To je toliko uticalo na mene da posle toga ne da više nikada nisam napravila nijedan prekršaj, već sam u svakoj krivini imala njega pred očima - smeje se Jugoslava.
„Fiću" je, priča, aktivno vozila dok su njeni pokojni roditelji bili živi. Od devedesetih je ređe sedala za volan jer, kaže, i nije imala neku preteranu želju da ga vozi.
- Posle smrti mojih roditelja, „fića" je najviše vremena proveo na parkingu ispred zgrade. Vozila samo ga samo tek toliko da mu ne zaribaju klipovi. Samo što krenem, evo mlađarije, stanu na semaforu pored mene, spuste prozor i kažu: „Ćao, baba". Ja se nasmejem i produžim dalje - priča Jugoslava.
Kada joj je pre dve godine istekla vozačka dozvola, nije želela da je produžava. Tada je shvatila da je došlo vreme da se rastane i sa svojim „fićom".
Nikad se nije pokvario
Za 41 godinu „fića" je prešao 55.668 kilometara. Na njemu su i danas svi originalni delovi, jer mu nikada nisu rađene nikakve opravke, sem redovnog održavanja. Kada je poklonila „fiću" Muzeju automobila, Jugoslava je za ovaj gest od muzeja dobila godišnju nagradu za doprinos razvoju Muzeja automobila, na koju je jako ponosna.
