Izvor: Blic, 30.Jun.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ere na novom privremenom radu
Ere na novom privremenom radu
Slušaj što ti velim: da smo mi Crnogorci vredni ka ovi Užičani, ne bi nam, bogu mi, Amerika bila ravna! ote se kršnom Crnogorcu Ljubiši Petroviću iz pljevaljskog sela Kosanica, dok je sedeći u istoimenoj kafani pričao kako mu njegovi vazda dragi i vredni prijatelji iz Užica prave put kroz selo. Iako umoran od briga što u vidovdansko jutro nije mogao da 'kresne' auto, Ljubiša nekako ustade sa stolice da isprati na posao užičke prijatelje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Vuksana Mijovića, Stojadina Novakovića i Milovana Ćirovića, radnike užičkih preduzeća 'Putevi' i GP 'Zlatibor'. Na rastanku prijatelji se zagrliše, potom se Ljubiša vrati u kafansku hladovinu, a Užičani sedoše u vrele kabine kamiona i gredera i krenuše put seoskih brda da grade puteve.
Nekada su, istina, gradili puteve po evropskim i afričkim državama, zarađivali gomile maraka i dolara, ali zle balkanske prilike primorale su ih da poslednjih godina 'arbajtuju' po severu Crne Gore 'tamo đe ognjišta dime i đe gusle još se čuju'...
Ostavljamo 'umornog' Ljubišu i polazimo sa Užičanima prema brdima sela Kosanica i Glibaši, negde na polovini puta Pljevlja Žabljak, na nadmorskoj visini od oko 1.200 metara. Tog jutra radnici rekoše da rade od 'sedam do pet', od 'zvezde do zvezde', da su skoro primili martovsku 'tananu' platu, da imaju terenski dodatak od 15 dinara, da grade 120 kilometara seoskih puteva, da sve finansira Direkcija javnih radova Crne Gore, ali da umesto dinara ili nemačkih maraka 'Putevi' i 'Zlatibor' dobijaju pljevaljski ugalj, pa potom isti prodaju da bi 'zaradili' za zarade...
Na sedmom-osmom kilometru makadamskog puta kroz selo Kosanica zatičemo prizor iz pretprošlog veka: u podnožju jednog brda iskrsnu tridesetak drvenih kuća, ograđenih drvenim ogradama... Starine, Crnogorci, nemičući iz debele hladovine, najpre pohvališe vredne Užičane što su priširili stari uzani put, a potom...
Eto, vala, dosta smo i mi radili po bijeli svijet, a ođe nijesmo imali puta. Sad, kad se sve, da izvineš, pojebalo u ovu državu, nama prave put! progovori Milivoje Petrović (74). Javi se i njegov prezimenjak, Vladimir, odmah insistirajući da se zna kako je 'Milo bolji od Moma'...
Umuči, jadan! Oli bi da nam Amerika diktira? zavadiše se Petrovići, a pridošlice uhvatiše 'ritam':
Srbija je velika zemlja, ali vidi što učiniše od nje.
Sve je Klinton zamesio!
Srbija i Crna Gora moraju biti zajedno. Svaki je čo'ek ođe umro sa šajkačom na čelo. Mi smo jedan narod zaključi Vladimir.
A gore, na brdu, brketali su motori ogromnih mašina. U kraćoj pauzi Zoran Spasojević iz Užica, rukovodilac utovarivača, požali se kako na terenski dodatak od petnaest dinara mora da doda još sedam dinara da bi kupio flašu piva. Zoranov uzdah oslušnu vozač kamiona pljevaljskog rudnika Radivoje Laković, pa više u zbilji reče:
Ovako će Srbija godinama da radi za nas kad nije lijepo umijela da izabere vlast.
Radenko Gajević, takođe vozač u rudniku, utvrdi, međutim, da je Radivoje 'milovac' i da ne treba slušati 'što zbori'. Ono u čemu su se ipak složili jeste zajednička kritika na račun lokalnih seljana koji ih, kažu, nisu udostojili ni poziva na kafu.
Nekoliko kilometara dalje Užičanin Stojadin Novaković je sedeo iza upravljača gredera i ravnao put kroz šumu.
Mora da se radi... Onako, nije teško... Moji 'Putevi' su solidno preduzeće, ali plata bi mogla biti malo bolja... U Pljevljima imamo besplatno prenoćište i hranu... Šta ćeš, nekad je bilo bolje... uzdahnu Stojadin, sam u šumi sa ogromnom mašinom. I još u 'inostranstvu'. Sudeći po strogim policijskim i carinskim pregledima na 'graničnom' prelazu na Jabuci, nedaleko od praznog i zapuštenog Pionirskog doma 'Boško Buha'. Z. Tmušić
