Izvor: Blic, 30.Mar.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dve vesele, napaćene duše
Dve vesele, napaćene duše
Hasib ili Sibo, kako ga zovu, bio je najzgodniji momak u Novoj Varoši. Nema žene koja ga nije pogledala. I Dušanka je bila zgodna, visoka, naočita, vredna... samo joj je bila mana što je imala taj nesretni brak i što je sa sobom imala dete... Kad su se uzeli, u Varoši se pričalo da neće dugo, da Sibovi neće prihvatiti Dušanku... Ali, eno ih još zajedno. On je zanemog’o, a ona, koliko ga voli, zimus ga je po snegu od metar i po nosila na >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << leđima do saniteta...
Ovako je jedan stariji meštanin Kokinog Broda, sela na pola puta između Zlatibora i Nove Varoši, odgovorio na pitanje - da li zna gde živi porodica Halilović.
Malena kuća Dušanke i Hasiba Halilovića udaljena je oko 500 metara od velikog jezera i isto toliko metara od mosta koji je ravno devet puta bio meta NATO aviona.
- Uđite - pozva nas četrdesetdvogodišnja Zlatiborka, rodom iz sela Rutoše. Iza vrata je provirivao crnoputi Hasko, učenik prvog razreda osnovne škole. Četrdesetčetvorogodišnji Hasib je spavao. Dušanka pođe da ga probudi, ali je mališa opomenu da tata mora još da spava.
- Imamo mi i ćerkicu Mirelu, uči šesti razred u Novoj Varoši. Putuje svaki dan autobusom, muči se, pogotovo kad su bili ovi mrazevi pa nema autobusa po sat vremena... A, ovo na slici je moja ćerka Dragana iz prvog braka. Ona je sada udata u Čačku - zasija Dušanka pa, pogledavši na krevet, duboko uzdahnu.
- Mnogo mu je loše. Oba mu bubrega načisto otkazala. Svaki drugi dan vodim ga na dijalizu u prijepoljsku bolnicu. Ne može više da podnese. Pet godina niti živi niti umire. Pokušao je nekoliko puta da digne ruku na sebe... Ne znam šta ćemo! Njemu je jedini spas da nađe donatora, da dobije jedan bubreg, ali sve to mnogo košta, najmanje pedeset hiljada maraka, a nas dvoje imamo ukupna mesečna primanja oko pedeset maraka.
Dok je pristavljala kafu, Hasko je, učinilo se krišom, probudio oca. Uz bolni izraz na licu Hasib se podiže sa kreveta i pruži ruku. Predstavismo se...
- A, ne, on je skoro ogluveo. Morate jače, ili ga gledajte pa on čita sa usana... Hasibe, došao novinar da malo popričamo, da vidi dve vesele duše - nasmeja se Dušanka. Hasibu nestade onaj bolni izraz na licu i prihvati sina u krilo.
- Bolje, vala, da umrem kad deci ne mogu da zaradim hleba... Ostavio sam dvadeset godina u firmi, a oni niti da me pogledaju. Nisu iz firme došli da me pogledaju, k’o da sam šugav... Da nije Dušanke, odavno bi ja otišao na onaj svet! - zagleda se Sibo u svoju Dušu.
Davno ih je spojila sudbina. Pre ravno šesnaest godina. I nikad, rekoše, jedno drugom nisu rekli ružnu reč. - Jeste nas snašla velika nevolja, ali, kažem, mi smo vesele duše i celo selo dolazi kod nas da se malo razonodi - priča Dušanka.
- Živeli smo u Novoj Varoši, kod Sibovih... Bilo je dobro... Rodila se Mirela, pa Hasko i odlučili smo da kupimo ovaj plac i započnemo malo kućice. Tako, pravili smo, radili, borili se, ali naišla je kriza i onda smo stali... Sahib se razboleo i otišao u penziju. Ja ne radim već pet godina. Brinem o njemu, gledam kako da preživimo od pedeset maraka, kad treba Mireli za prevoz, treba za crnu struju, treba za lekove, hranu...
Od dana kada se Sahib razboleo, Dušanka je, priča, preuzela i vodi sve poslove oko kuće. Kopala je kanal za vodu, kopa i seje u bašti, ide u šumu po drva, neko vreme je gajila kravu, a danas kozu, kokoške, ćurke...
- Mene često pitaju kako više izdržim? A šta da radim, da se i ja predam i legnem?
Hasib je okrenuo glavu u stranu, a potom jedva hodajući otišao u drugu sobu. Dušanka zaćuta u iščekivanju da se vrati. Kao da je znala šta sledi. Posle par minuta Hasib se pomogli na vrata. U ruci je držao veliki ram.
- Evo, pogledaj kakav sam ja nekad bio dasa, pa razmisli što li se Dušanka zaljubila? - reče uz osmeh i pokaza svoju veliku sliku iz momačkih dana. Dušanka ga zagrli. Odnekle banu i Hasko pa se i on ubaci u zagrljaj. Izlazimo napolje. Hasko jednom rukom pridržava oca, drugom pokazuje na svoju kozu, 'rogatu nevaljalicu'. Raspričao se. U školi vrlo dobar, sa jedinom peticom iz muzičkog. 'Zategao' na času neku pesmicu od Dragane Mirković a učitelj 'drmnuo' ogromnu peticu, 'ko kuća', pojašnjava. Dušanka pokazuje gde su padali geleri, gde je Hasko ležao, a gde se Mirela onesvestila od straha. Hasib se pridržava za ogradu. Ne može na noge. Zoran Tmušić
