Izvor: Blic, 19.Apr.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Drvo iz Šljivovice
Drvo iz Šljivovice
Nije birao Miladin Lekić gde će da se rodi. A i da je birao možda bi izabrao baš Šljivovicu, selo na Zlatiboru, gde se i rodio. Nije birao ni šta će da radi, mora da se živi. 'Nisam nikad bio dokon', kaže. Završio je automehaničarski zanat. Time se malo bavio, pridodavao prodajom voća i povrća, držao tezgu na zlatiborskoj pijaci, gajio šampinjone, probao sa kafićem, ugostiteljstvom... Tumarao tamo, tumarao vamo, sve dok, konačno, nije pronašao >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sebe.
- U stvari sam oduvek želeo da se bavim slikarstvom, ali nije imao ko da me poduči. Usudim se jednoga dana, kupim uljane boje, pokušam sam. Nije bilo loše, ali, nije to to. Dok sam slikao u dvorištu ležao neki panj, kako pogledam u njega sve me podseća na lava. Bacim boje i dohvatim se dleta, obradim panj. Ispao je mnogo dobro, i danas ga čuvam. Ne bih ga dao ni prodao ni za šta na svetu. To mi bilo prvo delo – priča Miladin.
U drvetu kleše ljude iz svog kraja, u narodnoj nošnji, sa ralom, frulom, razne životinje, od orla i vuka do zmije, a privlači ga i ljudsko telo, prvenstveno žensko. Ima toliko ideja, priznaje, da ih za pet godina ne može sve realizovati. Na licu njegovog seljaka može se pročitati i briga, i radost, i nada.
- Svako delo stvaram sve dok se ne poklopi sa slikom iz moje glave, unapred zamišljenom. I sve iz jednog komada drveta, obično orahovog ili kruškinog, jer ima lepu strukturu. Drvo volim jer me podseća na prirodu i život. Ja tom životu dajem novi oblik i ono nastavlja da živi u tom novom obliku. Nema ničega lepšeg nego kada nešto počne da se uobličava, kada se pojavljuje lik, a ti mu dodaješ crte, izraz, patinu. Većina umetnika beži od detalja, meni su oni bitni. Lice i ruke pre svega. Težak je to rad, ako skinete negde milimetar više drveta, ako figuri oštetite oko, nos, prst, kljun, bilo koji deo, to se ne može vratiti, ona je zauvek izgubljena. A ja upravo i volim najviše skulpture koje su velike, izazovne, komplikovane, reljefne, sa puno detalja – priča Miladin.
R. Rosić
