Izvor: Blic, 25.Apr.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Drugo stoleće starog asa
Iako je Novosađanin Milorad Vukadinović zagazio u drugo stoleće zdravlje ga, kako veli, služi kao da mu je bar „pedeset godina manje". Onomad mu je Sportsko društvo Partizan, koje je osnovao krajem 1944. organizovalo proslavu rođendansku, na kojoj je deda Milorad krepkim potezima izdelio rođendansku tortu kako bi ugostio sve zvanice, nazdravio domaćom ljutom, koji su on i unuk lane na Fruškoj gori za ovu priliku ispekli, a u pozdravnom govoru osvrnuo se na lični vremeplov. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
- Starost provodim sa ćerkom Verom kad je 'ladno u stanu na 13. spratu, a kad se vreme promeni pobegnem iz gradske vreve u vikendicu na Fruškoj gori. Na Blagovijesti sam sa Limana do Fruške otišao biciklom - priča za „Blic" deda Milorad.
Milorad je, kako navodi, otkako pamti sportski bio aktivan.
- Sa deset godina 1918. učlanio sam se u Sokolsko društvo iz Kule. Između dva svetska rata bio sam prvak Vojvodine u skokovima u vodi, a u gimnastici šampion Srbije više puta. Sorta mi je taka. Deda mi doživeo stotu, a oca Žarka, učitelj iz Kule, jedva pamtim - poginuo je za vreme prvoga rata na Galicijskom frontu. Na njega sam, pričali mi stari, zagrižen za sport. Pre drugoga rata, posle velike mature, u Mariboru sam sam 1932. završio Saveznu prednjačku školu za fizičko vaspitanje, koju je vodio zlatni jugoslovenski olimpijac Leon Štrukelj. Ta škola je bila umesto fakulteta pošto DIF nije postojao.
Između dva rata letnje mesece provodio je na vodi, vežbao i takmičio se u plivanju i skokovima. Paraleno je trenirao gimnastiku, a zimi je bio na snegu. Kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekla ga je na Avali u oficirskoj uniformi „pošto je bio kapetan u rezervi". Iz zarobljeništva su ga spasili predratni sokolari iz Nemačke, Češke i Bugarske.
- Prepoznali me sa svetskog takmičenja i pomogli mi da iz voza, kojim su nas transportovali za Nemačku, iskočim u Topčideru. Ratnih godina u kosmajskim selima upoznam Radmilu s kojom sam se posle rata oženio. Pre tri godine Rada je preminula. Kraj rata dočekali smo u Novom Sadu, gde smo se okućili. Pored vaspitnog rada u srednjoj školi, gde sam predavao fizičko, penziju sam stekao u ATP Vojvodina gde sam radio u struci pošto sam uporedo sa fiskulturom završio i ekonomiju. Kao penzioner za protekle četiri decenije baš sam se naodmarao. U gradski prevoz nijednom nisam ušao. Po gradu sam išao peške, a kad je sa pijace nešto teško trebalo kući da donesem koristio sam bicikl.
Takmičio se deda Milorad u 14 sportova uspešno. Sve boravke na sportskim menifestacijama fotografisao je „lajkom" koju je u Berlinu na Olimpijadi između dva svetska rata nabavio.
- Od oca sam nasledio i sluh pa se na putovanjima od harmonike nisam odvajao, a u kući sam svirao klavir!
- Pitaju me za recept za dug život. Šta da im kažem? Ja u ta naklapanja ne verujem. Uvek sam pio, doduše umereno, rakiju, vino, pivo pa čak i ona ofarbana pića iz Francuske i Italije. Jeo sam sve što je za ljude. Posle mature čak sam počeo i sa duvanom. Kao mladić sam pušio, ali kad sam osetio da se sport i cigare ne slažu batalio sam duvan - navodi deda Milorad.
Samo na sistematski
- Iskren da budem, kod lekara sam odlazio nekoliko puta. Prvi put sam kod njih bio na pregled kad sam regrutovan u školu rezervnih oficira 1929. godine. Drugi, čini mi se 1953. na sistematski pregled pošto su mi na poslu tražili lekarsko uverenje, a treći put mi je komšija doktor, pre dve godine, izmerio pritisak - podvlači Milorad.
Nagrade i priznanja
Moje koreografije, na koji sam posebno ponosan, izvodile su se u Kaselu, Briselu, Bazelu i Birštetu. Za vežbe na švedskim klupama su me Šveđani posebno nagradili. Devet godina uzastopno sam pripremao slet povodom obeležavanja Dana mladosti u Beogradu. Dobio sam i puno odlikovanja, ali najveće priznanjem mi je kad se ljudi kao ova gospoda iz Partizana sete ko im je osnivač i prirede mi divno druženje - kaže Milorad.
.jpg)
