Izvor: Blic, 22.Apr.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dražine slike_arhiva u tegli sa džemom
Dražine slike_arhiva u tegli sa džemom
U rodnom mestu đenerala Draže Mihailovića Čačanin Aca Simić je izložio serijal fotografija od 1941. do 1945. godine. Aca je bio Čičin lični fotograf. One oslikavaju život i rad Ravnogorskog pokreta i uspomenu na Čiču.
- Moji pretpostavljeni na Ravnoj gori govorili su mi da moram ostati živ i sačuvati ove fotografije kako bi ljudi videli da su postojali i da su se borili za narad, za slobodu. Fotografije su mi plasirane >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << širom sveta i evo ih sada ovde u rodnom mestu mog đenerala. Srce mi je ispunjeno jer smatram da sam odradio zadatak koji mi je poveren.
Aca Simić je svojim ratnim drugovima bio poznat kao Leko, pod tim imenom su mu za vreme rata stizale razne poruke iz štaba. Sa Dražom je bio od ‘41. do ‘45. Sada ima 80 godina, a kada je prvi put pristupio pokretu đenerala Mihailovića bilo mu je jedva 19.
- Radili smo noću na vodenici. Bilo je to na reci Kamenici u Prjevoru, u čuvenoj Čuljinoj vodenici. Jedna melje brašno, a na drugoj ja pravim fotografije. I tako blizu tri godine. Uz pomoć struje prvu sliku sam napravio u domaćinstvu Teofilovića, to je deda od ovog danas poznatog dueta braća Teofilović. Za blic u to vreme niko nije čuo, puno slika mi je propalo jer je, recimo, tog dana bila magla i loše vreme. Pravio sam fotografije, to mi je bio jedini zadatak i one su obilazile svet. Sećam se da smo širom zemlje slali slike_arhiva sa sahrane američkih i engleskih oficira - priča Leko. - Čiča nije voleo puno da se slika. Najteže je bilo pripremiti ga za portret. Nekoliko puta bih mu okretao glavu levo-desno da postignem dobru poziciju. S druge strane, Draža je o fotografisanju znao ponekad mnogo više od mene.
- Bilo je to na Nikoljdan ‘43, na slavi Čičinoj. Stajao sam po strani, a oko vrata su mi bila okačena tri aparata. On mi je prišao, potapšao me po ramenu i rekao: 'Junače, ti baš imaš dobre aparate'. Požalih se da kada slikam sa tim aparatima fotografije mi dođu mutne kao kroz zamagljeno staklo. On pogleda i objasni mi da su to ruski aparati i da sočiva nisu dobro obrušena, pa su slike_arhiva zato mutne. Eto, ja to nisam znao, a ispostavilo se da je tačno tako kako je đeneral rekao - prepričava Aca.
Dražu Mihailovića njegov fotograf pamti kao izuzetno staloženog i mirnog čoveka.
- Poslednji put sam ga video ‘45. u Rošcima. Mislim da se tada kretao prema Bosni. Moj zadatak je bio da sačuvam fotografije. Sumnjao sam da ću biti zarobljen jer tada su već Rusi počeli da ulaze, pa sam dosta fotografija razdelio na čuvanje kod seljaka, ali su, nažalost, sve propale. Ljudi su ih skrivali u štalama ispod poda i amonijak je sve pojeo. Ja sam se dosetio i sakrio filmove u tegle sa džemom, tako da je sačuvano oko 400 fotografija. Većinu sam danas izložio. Rado se sećam đenerala i smatram da je on bio najveći Srbin ovog veka. Beba Bojović Album 13
Aca se priseća kako je jedan album iz dana đenerala Mihailovića završio u Čačanskom muzeju:
- Na krovu moje radnje skrivao sam albume sa slikama Ravnogorskog pokreta i samog Čiče. Kako pored mene beše neki stolar koji jednog dana poče da skida i loži rogove od zgrade, ja poslah brata da donese te albume. Nisam bio siguran da li ih je 12 ili 13. Doneo mi je 12 albuma i ja sam ih iz straha spalio u peći. Kada je komšija skinuo rogove, pronašao je 13. album, i dao ga SUP-u. Kasnije su te slike_arhiva prosleđene u Muzej i tamo su sada.
