Izvor: Blic, 12.Avg.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dođeš star, a vratiš se zaljubljen
Dođeš star, a vratiš se zaljubljen
Dobrodržeći penzioner iz Niša je dugo stajao naslonjen na stoletnu topolu ispred letnje bašte restorana 'Ozren” u centru Sokobanje i manirima iskusnog igrača snimao šta se događa u bašti. A onda je šmekerskim korakom prišao stolu za kojim su sedele dve starije dame i pitao ih da li je slobodno jedno od dva mesta za njihovim stolom. Iako su prethodno, u par navrata, odbijale druge zainteresovane za slobodne slolice, dame su pred pogledom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i stasom Nišlije diskretno klimnule glavom…
Par trenutaka kasnije, Nišlija je pucnuo prstom u pravcu konobara, a dame, naravno, nisu odbile piće…
- To, care, samo se, bolan, opusti i nedaj da te izrade! - nazdravi za sreću Nišliji mlađe društvo za susednim stolom koje je skontalo priču…
Posle je sve išlo svojim tokom. Nišlija je poveo kolo, pa u pauzi popio drugo pivo, pozdravio jednu damu koja je otišla na spavanje, a drugoj poručio još jedan voćni sok. Negde pred fajront neupućeni bi pomislio da zagrljaj Nišlije i njegove poznanice traje decenijama… A kad su zagrljeni krenuli iz bašte, ono bosansko društvo nije izdržalo…
- Care, našteli nišan i kreni!
- Odvedi je prvo na ćevape!
Ovo je samo jedna od ovoletnjih svakovečernjih sentiš priča iz letnje bašte restorana 'Ozren”čiji su glavni protagonisti, većinski gosti - penzioneri. Daleko od redova, šaltera, ordinacija, nezaposlenih sinova i kćeri, drugog dnevnika i komšijskih pakosti, mnogi penzionerii su rešili da se maksimalno opuste u Sokobanji…
Sad, da li namerno ili slučajno, gazde bašte 'Ozren” su napravile pravi kutak za penzionere željne malo i ljubavne avanture… Ponajpre, enterijer bašte, od stolica i stolova do čaša i bine za muziku je približne starosti većine penzionera što, bez sumnje, mnoge od njih vraća u mladalačka vremena…
Muzički trio 'Leskovačka mućkalica', pojačan pristojno odevenom pevačicom, takođe se potrudio da svojim gostima podari nostalgične note i pesme iz šezdesetih, ranih sedamdesetih, kao i poneku mlađu, 'srceparajuću', od Lepe Lukić, Ere Ojdanić, Bore Drljače…
Njihove pesme su onomad podigli na noge starinu od preko osamdeset godina. Gotovo sat vremena starina je uz odobravanje generacije igrao i pevao sa pevačicom, pa bi onda i malo klekao, okitio pevačicu sa evrićima, pa nazdravljao celoj bašti… Povremeno bi popravio i slušni aparat…
A tamo, u bašti, drmalo kolo, skoro pola sata. I retko bi koji penzioner odustao. Kiptao je znoj na čela, neke dame su pokvarile i šminke i punđe, ali odustajanja nije bilo iako su malo zajedljivi muzičari često menjali ritam, a nekoliko mlađih igračica u kolu bezuspešno pokušavale da budu glavne…
Bosansko društvo u ćošku zapaža da najbolje prolaze 'rani penzioneri'.
-Kako ne kontaš koji?! Pa ovi što smuvaju prevremenu penziju i daju pride malo love za banjsko lečenje… Svugde je ista štela…
-Moj komšija u hotelu danas mi pričao kako je za deset dana smuvao deset baba…
-I?
-Čovek sportski tip, nikad nije pušio, nikad se nije sikirao, frajer samo mislio na trebu. I može!
-Šta može?
-Može, bolan, šta hoće!
Žučnu diskusiju prekidoše tri starije dame koje su zakoračile u baštu i lutale pogledom po stolovima.
-Traže sponzore! - ote se jednom Bosancu.
Posle par minuta, našle su mesto. Sudeći prema kasnijim događajima - i sponzora. Jer, dame su popile po par pića, otišle, a sedamdesetogodišnji brko je ostao za stolom, izvadio cvikere, pa novčanik…
Brko se posle malo ponovo raspoložio dok je 'Leskovačka mućkalica' u dušu pogađala veće penzionersko društvo sa pesmom 'Više volim tebe mladu neg’ Beograd da mi dadu...'
Sutradan, na terasi ispred jedne poslastičarnice, brko je pio crnu ćelavu kafu, a dame su jele kolače i ispijale voćni sok… Z. Tmušić
