Izvor: Blic, 28.Sep.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobar hirurg i napredan seljak
Dobar hirurg i napredan seljak
Negde oko osam časova izjutra u hodniku odeljenja hirurgije užičke bolnice vladala je uobičajena gužva. U hodniku su tog jutra bile i tri starice zabrađene u šarene muslimanske marame. Tek, iz lekarske sobe pojavili su se hirurzi, a među njima i korpulentni dr Edin Mutevelić, supspecijalista za karcinom dojke, čovek koji je tokom svoje gotovo dvadesetogodišnje hirurške karijere imao preko 7.000 operacija. Tri blede i preplašene starice >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su nesigurnim korakom krenule prema Edinu… Ali, već posle nekoliko sekundi, njihova kamena lica su dobila malo sjaja.
- Gde ste curice moje, gde ste lepotice moje? Pa šta ima, kako ste jutros? Ajde, nemojte da se plašite, sve će da bude kako valja… Ima moje curice da izađu iz bolnice kao nove - grlio je Edin svoje pacijentkinje, a one su pokazivale zlatne zube.
Tren kasnije, razgovarao je istim tonom i sa nekim drugim pacijentkinjama i pacijentima, a potom zamakao u operacionu salu. Posle tri teške operacije, dr Edin Mutevelić nije otišao kući da se odmara, već na svoju farmu junadi da čisti štalu, polaže stoci… i obavlja ostale seljačke poslove…
- Sudbina, braco, ne može od plate da se živi! – objasni Edin.
Dr Edin Mutevelić, sin Nedžada Mutavelića, nekadašnjeg direktora sarajevskog 'Energoinvesta', i majke univerzitetskog profesora, banuo je kao osamnaestogodišnjak u Užice u jesen 1977. godine. Sa sobom je jedino poneo gitaru, želju da negde svira i da upiše Medicinski fakultet u Beogradu. I, ispunio je svoje želje, i na kraju se zaposlio u užičkoj bolnici.- Počinje taj haos, inflacija, rat i sve drugo. Otac i majka su u Sarajevu, ja sam ovde, deca su malo uplašena, u bolnicu stižu ranjenici iz Bosne, posla preko glave… Tako, mala lekarska plata primorala me da radim i duge poslove - kaže ovde svima znani Didi, koji je početkom devedesetih stigao i u dilerske vode, pa u svet uzgajivača pit-bul terijera, a na kraju je zakoračio i u stočarstvo…
- Braco, mora nešto da se radi, a stočarstvo je dobra stvar - uverava Didi na svojoj farmi u požeškom selu Zaselje. - Posao sa teladima počeo sam na nagovor prijatelja Slobodana Ilića, nekadašnjeg direktora Zemljoradničke zadruge u užičkom selu Ravni. Posle nekoliko 'obrtanja', danas imam petnaest junadi - priča Didi čije su poslovne kvalitete prve seoske komšije ocenili svojom ocenom: 'napredni seljak'.
A Didi je, priznaje, napredovao učeći na vašarima i stočnim pijacama u Arilju, Požegi, Kosjeriću, Ivanjici…
- Sve se nauči. Odem na vašar, sednem pod šatru, platim piće i učim od hajduka kako se pazare telad, bikovi i junice. Ako nastavim ovim tempom, još malo pa ću biti bolji stručnjak za telad nego za karcinom dojke. Na tim pijacama zaista treba naučiti mnogo, ponajpre oceniti koje tele valja za tov, koje je veštački 'napumpano', pa paziti na vagu, pa posle još dobro i fizički potegnuti, pa telad utovariti na prikolicu - objašnjava Didi, pa odlazi u štalu da počisti, nahrani stoku…
- Slušaj, braco, jeste ovo prljav posao, ali posle onog jada i čemera u bolnici, ovde se odmorim, opustim… Nije ovo život koji sam zamišljao i želeo, ja sin jedinac majke, univerzitetskog profesora, i oca direktora.
- Ideš li, Didi, u Sarajevo?
- Idem, braco, ali se uvek vraćam - uzdahnu 'napredni seljak'. Zoran Tmušić
