Izvor: Blic, 22.Maj.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Detinjstvo na trinaestom koloseku
Detinjstvo na trinaestom koloseku
Trinaestogodišnji Dragan muvao se u Zvezdinom dresu tu okolo po vrelom vagon-naselju ispod Gazele, tromo gazeći minijaturnim, prašnjavim stazama. U deliću sekunde rešio je da bude naš vodič kroz ovu usku slepu ulicu koju prašina, ruže, grmovi divlje zeleni, psi, pacovi, komarci i kokoške dele sa radnicima ŽTP. Petnaest porodica ovde je na privremenom smeštaju i njihova imena su sitno otkucana na listu papira okačenom na jednom od vagona.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Dragan nema nameru da se žali na prljavštinu, kao što to svakodnevno čini njegova majka, samo kratko reče: 'Dobro je ovde', a zatim rukom pokaza na zgrade iza mosta. Tu zonu u kojoj žive njegovi drugovi iz škole, označi kao urbanu. Odatle niko od njegovih drugova ne dolazi da ovde sa njim i njegovim komšijama između šina i korova odigra 'fudbalicu'. I njega baš briga.
'Sve im je jasno', reče bez trunke samosažaljenja, gledajući na svoju sudbinu kao na sasvim regularnu stvar. 'Gušter naselje. Tako nas zovu jer, kažu, živimo tu zavučeni kao gušteri', reče, uz osmeh.
Njegov otac zabavljao se čišćenjem kokošinjca, preko puta vagona u kojem žive: 'Ma slobodno slikaj, sine, šta da imam protiv', reče, uz širok osmeh, a njegova žena mislila je drugačije: '‘Ajde, neka te slikaju u tom ćumezu, pa nek te posle svi prepoznaju u novinama!'
'Ma šta imam da se skrivam!? Slikaj ovaj ćumez!', reče Radomir Milisavljević (50).
'Mačaka pun đavo, al’ beže od pacova. Oni ‘ovoliki’, ne možeš da stigneš da ga ubiješ! Nije to jedan, ima ih kamara. Niko ne dolazi ovde kod nas. Ma, kakva vlada, oni ne znaju da nas nađu! ‘Ajde, možda bi mogli kad idu u ‘Hajat’, al’ to samo ako neko zaluta. Ovo vagon-naselje ti je slepa ulica, to je požarni put, kud uđeš tud’ moraš da se vratiš. A do ‘Hajata’ ima više načina da dođeš, a i brate lepše tamo nego ovde. Treba živeti tu, provesti samo jednu noć pa čuti kako pacovi noću glođu', kaže Jovan Ljubisavljević (42). Ovaj elektromehaničar ima 19 godina radnog staža i sa porodicom živi u vagonu starom četrdeset godina.
'Pa, dobro je', reče Dragan.
'Njemu je dobro, kad ne zna za drugo. Gde je, bre, dobro bez kanalizacije, sa poljskim klozetima?'
Aca, Dragan i Sead vodili su nas nazad, prečicom do Starog sajmišta, preko šina, istim putem kojim inače idu do škole. Preko tačno trinaest koloseka.
'Ponekad saguraju vagone tu pa moramo da ih preskačemo da bismo stigli do škole', poveravaju se.
'Šine ovde, deca mala. Trideset godina radim na železnici i nemam ja ništa od toga, sine, što ću tebi za novine da se požalim što vagoni ovde manevrišu. Gore, s druge strane kuće idu brzi, za inostranstvo. A voz kad prolazi, kao zemljotres. Daj Bože, da dobijem stan, ali ne verujem, mislim da ću pre odavde u grob', reče jedna stanarka vagon-naselja, ne želeći da se predstavi jer, kaže, 'imam još pet godina do penzije, pa da nešto ne uprskam sad, pred kraj'.
Do dvorišta Draganove (39) kuće vode šine, ali ovaj mašinovođa sa dvadeset godina radnog staža i njegova porodica odavno su se na ovo navikli.
'Moj tast je radio na železnici i do penzije je živeo ovde, a onda je otišao u penziju i nije dobio stan on već moja tašta. Moja porodica selila se okolo i, na kraju, vratili smo se tu gde je moja žena provela detinjstvo. Ovde je bolje u svakom slučaju, nego da plaćamo dvesta maraka za kiriju. Jedino što svaki dan doživljavamo stresove kada deca idu u školu na Topčidersko brdo. Moraju preko koloseka', kaže on.
Pitamo kako ih poštar nađe, a oni odgovaraju: 'Kada dođe novi ima problema'.
Zoran Nedeljković (42), posle dvadeset godina radnog staža još uvek živi sa porodicom ovde u vagonu. 'Leti vruće, zimi kaplje sa svih strana, kad je vetar duva odasvud', kaže on. 'Mislite da ću dobiti stan? Ne, još sam mlad, do penzije ima još vremena'.
Tamo na ulici pored naselja u hladu topola grupica mladih ćaska ubijajući kasno popodne. Sa njima je i mladić u invalidskim kolicima.
'Da su mi svaki put plaćali za slikanje sada bih živeo na Dedinju, al’ od toga nema ništa i to što pišete kao da nekoga briga, kao da će nešto da se promeni. Batali slikanje!', čuje se iz grupice.
Koliko je on u pravu govori činjenica da je reporter 'Blica' na ovom mestu bio i pre pet godina. Od tada se ovde ništa nije promenilo. T. Nikolić-Đaković
