Izvor: Blic, 26.Apr.2008, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Detinjstvo koje su ubila sirotišta
Sudbina je čudo. Upadne čovek u njene vrtloge i ona ga baca kud joj je volja. A da se sudbinom ne upravlja, dvadestedvogodišnja Jasmina se uverila mnogo puta. I svaki put je to saznanje ucrtalo beleg na duši devojke koju je majka ostavila kada je imala samo 27 dana. Ovo je njena ispovest.
„Moje ime - Jasmina, zadržala sam od početka, otkako su ga zapisali u Zvečanskoj. I nisam ga promenila punih 22 godine. U školi i svim dokumentima prvo sam pisala Jasmina, potom Gerasima >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Bonacu, prezime koje sam dobila sa deset godina, po usvajanju od svog očuha Dimitrosa.
Srpkinja sam, iako u Srbiji nemam ništa. Grkinja sam samo na papiru, iako u Grčkoj, gde živim već 12 godina, imam zgradu koju sam nasledila od pomajke Nansi. Nansi je bila izuzetan čovek. Ali, s njom sam provela samo tri godine od usvajanja. Umrla je 2000. kada je meni bilo trinaest godina. Provela sam još tri godine sa očuhom Dimitrosom. Moj život s njim bio je mučan, više no težak i ponovo sam završila u sirotištu. Ovaj put u Grčkoj."
Dimitros je radio u početku kao knjigovođa, a onda se u potpunosti posvetio svojim plantažama maslina. Vikao je i tukao Jasminu.
Ponovo bez doma
„Koliko me je Nansi želela, toliko me Dimitros nikada nije prihvatio. Tri godine nakon što je Nansi umrla, ostavio me u sirotištu. Tada mi je bilo 16 godina. Te godine bile su pune tuge, iako su u sirotištu svi bili dobri, voleli me i ohrabrivali. Studirala sam za estetičara, nešto što mi se jako svidelo. U te tri godine koje sam tamo provela očuh me nikada nije posetio. Postala sam punoletna, završila školu i, pre no što je trebalo da napustim sirotiše, moj očuh je umro. Bilo je to istovremeno kada sam sa punoletstvom nasledila od Nansi trosrparatnu zgradu u centru grada Patre, u kojoj i danas stanujem na trećem spratu, druga dva rentiram, kao i lokal u prizemlju. Od toga sasvim solidno živim.
Kada je Jasmina napustila sirotiše i ušla u kuću, ona je bila ispražnjena. Nije bilo ni kreveta, ni frižidera. Ničega.
„Rođake mog očuha iznele su sve stvari. Živela sam, kao i danas, od rente, koju su plaćali Rusi koji su živeli na trećem spratu i iznajmljivali usput i lokal u prizemlju. Uzimala sam od njih hranu i potrebštine, a oni su to odbijali od rente. Danas solidno živim i nemam potrebu da radim. Imam prijatelje, dečka i živim život mojih vršnjaka."
U Grčku je došla sa deset godina, kada su je Nansi i Dimitros usvojili. „Biološka majka, za koju pretpostavljam da ima i Anu, ćerku stariju od mene devet godina, ostavila me u Zvečanskoj kada sam imala 27 dana. Ostavila mi je samo ime Jasmina Rajković. O njima ništa ne znam, osim imena majke, kao i da žive na Novom Beogradu. O biološkom ocu nemam nikakvih tragova.
Sa dve godine uzela me hraniteljska porodica Snežana i Petar Babić iz sela Progara, kod Beograda. Oni su moji roditelji, Snežana i Petar, a njihovi sinovi Žikica i Dejan su moja braća. I zauvek će to za mene ostati. Svih ovih godina u mojim su mislima. Tražila sam ih odmalena, ali nisu mi dozvoljavali da napravim kontakt. Osim toga, brzo sam zaboravila srpski. Došla sam u Grčku, a da nisam znala ni reč jezika kojim su govorili moji novi roditelji. Kuća, grad i zemlja u koju sam odselila kao desetogodišnja devojčica za mene su bili potpuno nepoznati. U početku i Nansi i Dimitros bili su prema meni kao i Snežana i Petar, pravi roditelji. A onda, mesec dana od dolaska, Dimitros je promenio ponašanje. Odbijao je da me prihvati, dok je Nansi bila pažljiva, štitila me i odmah angažovala profesorku koja me učila grčki, tako da sam godinu dana kasnije nastavila školovanje. Škola, profesorka jezika, Nansi i Dimitros bili su sav moj svet. Stalno me držao u kući i, sem škole, ništa drugo nisam videla. „
Iako su imali mnogobrojnu familiju Dimitros je odbijao da Jasmini omogući kontakt s njima. Drugarice, druženja, bioskop, ništa od toga. Posle Nansine smrti usledile su česte batine. A onda je jednog dana Dimitros rekao: „Ako želiš, možeš ostati sa mnom, a možeš i da ideš u Centar za decu bez roditelja." Izbacio je, uprkos njenom protivljenju. i nikad je nije obišao u sirotištu.
Povratak u mesto detinjstva
„U Grčkoj sam zaboravila svoj jezik. Pokušavam ponovo da ga naučim, posle svih ovih godina, da bih mogla da komuniciram sa svojim roditeljima Snežom i Petrom i svojom braćom Žikicom i Dejanom. Dugo sam bila očajna i uplašena od svog života i teškoća koje su me povredile, ali sada činim ono što mi je neophodno. Pokušavam da pronađem svoje korene, svoje biološke roditelje i da utvrdim da li imam braću, sestre. To mi je neophodno. Majku želim samo da vidim oči u oči, ne tražim da me voli, niti išta da objašnjava. Nakon Uskrsa uz pomoć moje jedine prave majke Snežane, koja me naučila prvim koracima, pokušaću da doprem do nje. A sada želim da uživam u uskršnjim praznicima koje provodim posle decenije sa Snežanom i Petrom, s kojima mi je svih ovih godina bio zabranjen kontakt."
Iako je stalno mislila na njih, tek sada se odlučila da ih pronađe. „Setila sam se sela, pamtim njihova imena i tako sam ih i pronašla preko telefonskog imenika, putem interneta. Oni su za mene moji roditelji, s njima sam napravila prve korake, dobri su ljudi i pružili su mi toplinu!" Sedeći uz Snežanu, ljupko se osmehujući, Jasmina pravi pauzu, potom nas odvodi u dvorište do klupe ispred ulice i kaže:
- Evo ovde sam se igrala u delu mog sretnog detinjstva - a zatim prepušta reč Snežani, sa kojom se sporazumeva gestikulacijom, jer još uvek govori samo grčki.
Glas se ne zaboravlja
- Imam dva sina. Kada sam uzela Jasminu iz Zvečanske imala je dve godine, a moji sinovi 12 i devet godina. Htela sam ćerkicu. Bilo je to vreme rata, teško se živelo, a u selu je bilo puno hraniteljskih porodica, koje su dobijale novac ukoliko prime neko dete. Tako sam se odlučila da odem u Centar za socijalni rad. Jedini moj uslov bio je da bude devojčica. Živeli smo skromno, novca je bilo jako malo, ali bila je član naše porodice. Došla je sa dve godine, ovde je naučila da hoda. Nisam je uzela iz ljubavi. Nisam je ni poznavala. Ali zavolela sam je, naravno. Kada su je odvodili posle deset godina, srce mi se cepalo - priča Snežana, a onda se priseća godine rastanka, kada su joj u Centru za socijalni rad rekli da će Jasminu usvojiti ugledni bračni par iz Grčke koji je odabrao dete iz Srbije.
A onda Snežana priča o danu kada se posle dvanaest godina ponovo čula sa Jasnom. Odgovarajući na njen telefonski poziv čula je samo „Jasna, Jaca", i nešto na grčkom. Prepoznala joj je glas. A onda su se povezale sa jednom Srpkinjom iz srpske crkve u Grčkoj, koja im je poslužila kao prevodilac.
- Rekla mi je da je Jaca završila u sirotištu i panično sam tražila da joj pomognem. Moje dete u sirotištu, a kada su je odvodili obećavali su blagostanje, bogatstvo i lep, harmoničan porodični život. Obećali su da će brinuti o njoj kao o rođenom detetu, da će živeti u u toplom porodičnom domu. Nije bilo razloga da im ne verujem. Nisam mogla ni da sanjam da će još jednom završiti u sirotištu - priča Snežana. Sudbina!
„Odmah sam je prepoznala"
Preko prevodioca Jasmina je pozvala svoju hraniteljsku porodicu da dođe kod nje u Grčku, ali su oni uzvratili pozivom da uskršnje praznike provede u njenom starom domu. Stigla je autobusom u Niš, gde su je čekali Snežana i njeni sinovi i potom prevezli do sela gde je provela osam godina mira. Odmah sam je prepoznala. Ostala je ista i posle sve golgote, lepa i nasmejana. Sada ostaje kod mene za Uskrs, a posle praznika, uradiću ono što traži od mene - pomoći ću joj da pronađe svoje biološke roditelje, iako je ja više nikada neću napustiti. Naravno da ću poći s njom u Grčku da se ovog puta svojim očima uverim da li je tamo sve kako treba - priča Snežana.
