Izvor: Blic, 18.Jul.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deseterac u devetoj deceniji
Deseterac u devetoj deceniji
Krsta Zdravković je čitav život proveo radeći kao vozač u Peći. Danas je izbeglica u Beogradu. U osamdesetoj godini počeo je da piše pesme. U desetercu. Dok iz malog notesa čita svoje stihove, brojni ukućani pažljivo slušaju svaku reč, a kad kroz pesmu citira reči svoje supruge Olge, ona odmah počne da plače.
- Stalno nam čita te svoje pesme, a dok on čita mi se oderemo od plača! - kaže baka Olga koja sa desetočlanom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << porodicom živi u iznajmljenom stanu od četrdesetak kvadrata. Stanarinu, kažu, plaćaju 250 maraka.
A Krstin sin Branislav kupio je stan u centru Peći u vreme kad su svi pametni Srbi svoje već prodali i preveo ga na sebe deset dana pre bombardovanja, a dva meseca pošto su Albanci srušili Dečane.
- Znao sam, naravno, šta se oko mene dešava, ali ni u podsvesti mi tada nije bilo da ćemo ikada napustiti Kosovo. Gledao sam izbeglice iz Hrvatske oko mene, a nisam mogao ni zamisliti da ću uskoro i ja postati izbeglica - kaže pomalo setno Branislav.
Za Beograd je krenuo s dve ćerke i najstarijim sinom. Mislio je da će se u utorak vratiti na posao. Ali, povratka više nije bilo. Prvih mesec dana je stanovao kod kuma i sa njim radio neki privatni posao kako bi preživeo, a njegova supruga, pravnica po profesiji, radila je kod čoveka koji proizvodi štapiće za sladoled.
Ipak, bez obzira na sve, Zdravkovići nisu klasične izbeglice, zahvaljujući najpoznatijoj porodici iz Peći. Kod braće Karić pored Branislava danas su zaposlena još i ćerka i sin:
- Hvala im od zemlje do neba. Hvala im što živimo, što su nas rasteretili. Ipak, to je neka toplina oko srca kad znaš da imaš od čega da živiš. Sve što zaradimo, ranije smo trošili na stan i hranu, a sad mogu i cipele da kupim. ‘Ej, mogu cipele da kupim! To je velika stvar - priča Branislav.
A za svoj status, po svemu sudeći ova porodica mora opet da zahvali dedi:
- Nići (Janićije, otac Bogoljuba Karića, op. aut) i ja smo rođeni iste godine, išli smo zajedno u školu, radili zajedno u 'Zvezdi' i slavili istu slavu, svetog Jovana. Ja sam ‘43. godine prodao cipele da bi kupio sveću i slavio slavu. Nići je bio trgovac, prodavao je suhomesnate proizvode. Bio je velika sirotinja, ali pošten čovek. Čuli smo se skoro telefonom, on je sad u Tivtu. Gnjavi ga nešto pritisak! - ponosno govori glava kuće svestan svojih zasluga.
A u njihovom stanu u Peći sada živi Sali Cecaj, fotograf, ali plaća stan drugom čoveku. U telefonskom razgovoru rekao je Branislavu:
'Ti znaš da ja sam umetnička duša. Našao sam u stanu ljepe slike_arhiva, a ja u moje Dečane nisam našao ni kašiku. Osim televizor i vid’o sve ti je u stanu. Ako oćeš da prodaš stan, ja ću se seljim za dva dana!', rekao je Cecaj.
- Ja bih se sad vratio, otac i majka sigurno. Ali realno sam pesimista. Šta da kažem kad ni ovi što vode državu ne znaju kad ćemo da se vratimo. A pre neki dan se iz Peći, čujem, iselila i Ljubica Veličković, poslednja srpska duša u ovom gradu.
- Napisao sam pesme o onih šest mladića što ih pobiše u kafani, o Miloševiću i još neke. Tako mi nešto došlo u glavu. Je l’ da čitam još? - pita starac dok drhtava ruka namešta naočare, a unuk koji pažljivo sluša klimne glavom. G. Katić
