Izvor: Blic, 26.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dečaci jači i od svoje sudbine
Dečaci jači i od svoje sudbine
Njih su rođenjem kaznili, oni koji su ih stvarali. Bilo da su nastajali kao plodovi ljubavi, strasti, poneko i greške, završili su isto: napušteni i sami. Roditelje im je odneo alkohol, droga, kriminal, poremećeni ljudski odnosi, nebriga, smrt. Oni su, iako suviše mali da bi uticali i odlučivali, platili ceh roditeljskih grehova. Danas su u Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine u, po tuzi poznatoj, Zvečanskoj ulici. Oni ne bi danas >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << bili razlog naše priče, jer svuda oko nas su tuga i samoća, da nisu uspeli da se izdignu iznad svoje sudbine.
Dragan Bugarski ima 16 godina, od toga je dve u Domu. Već je stigao do ragbi reprezentacije Jugoslavije za kadete. Izvanredan je igrač. Dok nije zaigrao, nije ni znao da ta igra postoji. Sada je uzdanica ekipe. Predviđaju mu sjajnu budućnost. Ipak, on neće u sportu da je traži. Njegov san je da radi u Termoelektrani u Obrenovcu. Zajedno sa 'ćaletom'. 'Hoću samo da živim mirno i normalno. Pored oca', kaže.
Zlatko Nikolić ima 16 godina. Pet je već u Domu. Jer, otac je poginuo, majka se preudala. On joj je bio sećanje koje više nije želela. Kada je došao u Dom, skupljali dobrovoljce, odveli ga na prvi trening ragbi tima koji se tek stvarao. Na Adi. Ubio se od smeha, kaže. Očekivao da je to kao ono sa televizije, u Americi. Žestoko i surovo. A nije. Zavoleo je ragbi, jedva čeka treninge i utakmice. Bio je među prvima koji su stvarali ovaj tim, ali to nije njegova budućnost, priznaje. Zašto, ne zna. Hoće da bude pčelar ili tapetar.
Aleksandar Petrović ima 15 godina. Pola svog života je u Domu. Kapiten je ekipe kadeta. Rodila ga majka za sve, ali ga i ostavila. Bio je na svom prvom takmičenju, u kik boksu, drugi u Jugoslaviji, obožava ples, računare, ragbi. Voleo je 'šibanje', onda se ubacio u tim. Sada voli igru, redovno trenira i ništa mu ne pada teško. On je možda jedini od ovih momaka koji će nastaviti da igra. Zna da se od toga ne živi, radije bi u žandarmeriju ili za inspektora, za to se i sprema. Kroz njegove ruke prošlo je petnaestak godina života i petnaestak pobedničkih pehara. 'Lepo je držati pehare u ruci, ali još lepše posle pobede kada se okupim sa drugarima da to proslavimo. Družimo se, popijemo po nešto, proludujemo malo'.
Adam Dodić će za mesec dana postati punoletan. U Domu je, osim što igra za svoj tim, završio seminar za trenera i sudiju, pri Ragbi savezu Jugoslavije. Trenira, kao i svi ostali tri puta nedeljno, potom pojedinačno, zavisno od trenutne lične inspiracije. Na ragbi su ga gotovo naterali, o tome nije znao apsolutno ništa, danas je u reprezentaciji Jugoslavije. Pa, ipak, i on bi u žandarmeriju.
Filip Asanović je, među njima, jedini u mlađoj kategoriji. Filip ima 13 godina, tri je u Domu. Roditelji mu nisu živi. Igra ragbi, odličan je trkač i voli da daje golove, ali i sanja o specijalnim jedinicama. Kroz smeh se podseća kako su Kruševljane pobedili sa 120 prema nula, pa se priča nastavlja i o četiri velike pobede u Kupu, sve u jednom danu, o Jovčiću koji je sam pretrčao ceo teren ali se nije zaustavio ni kod gola, pretrčao i tu liniju, pa zamalo izgubili zbog njega, o Marinkoviću koji je sa gipsom došao na utakmicu, skinuli gips da odigra, pa ga posle ponovo gipsirali, o Draganu kome je protivnik strgao šorts do kolena, a on zbacio i to u trku, da mu ne smeta, i go stigao do gola.
Svi su oni članovi Ragbi kluba 'Singidunum'. Ali, ovo ne bi bila ekskluzivna priča da je reč samo o članovima ragbi tima, ili samo o 'domcima'. Ova priča je vanserijska jer danas Ragbi klub 'Singidunum' čine uglavnom 'domci', koji su uspeli za dve godine od formiranja da postanu prvaci Jugoslavije i pobednici kupova Beograda i Srbije u tri kategorije, da osvoje petnaestak pehara kao najbolji u ovom sportu u ovoj zemlji.
Darko Kolaković je sekretar Ragbi kluba 'Singidunum', 'alfa i omega' za sve, jer 'funkcioneri su uvek zauzeti važnijim poslovima', a on je uvek uz svoje momke. Darko prvo spominje one koji više nisu u ekipi, ali su stvarali ono što je klub danas, bivše igrače Mita Šološa, Nikolu Matića, Miloša Vasiljevića, Srđana Kostića, Dragana Stevanovića i Dragana Papeca, Imre Gabelija i Nenada Kneževića, Adisa Gološa, Aleksandra Jovčića, Baneta Jovanovića, momke koji su stalno peške, i po kiši i po snegu, trčeći odlazili na treninge do Košutnjaka i trkom uz pesmu se vraćali, jer su srcem i dušom bili u klubu. Potom spominje i dva mobilna telefona koja je izgubio, jedan je u žaru navijanja bacio negde i nije mogao posle da ga nađe, a drugi slomio u nervozi neizvesnosti jedne utakmice. Ipak, priznaje da je dobio dve trajne stvari od kluba. Jedna su pahari, a druga visok krvni pritisak. Rajko Rosić Bili smo autsajderi
- Stvorio nas je sticaj okolnosti. Naime, Ragbi klub 'Singidunum', koji postoji već tri i po decenije, upao je pre nekoliko godina u tešku finansijsku krizu, a njegovi čelnici nam se obratili za pomoć oko prostora. S obzirom da imamo veliku bazu dece, za sport dobar kadrovski potencijal, pored prostorija ponudili smo im i talente za najmlađe kategorije. Baza 'Singidunuma' se ubrzo, ipak, raspala, pa su u ekipi ostali samo klinci iz naše ustanove. Prve godine smo bili autsajderi, već sledeće, 1999. postali smo prvaci Jugoslavije u sve tri kategorije, petlići, pioniri i kadeti. U prednosti smo nad ostalim ekipama po visokom kolektivnom duhu i zajedništvu koje se inače razvija u domskom smeštaju, a dragocena nam je podrška i gospodina Erika Blanšteta, počasnog predsednika kluba, inače izvršnog direktora 'Sosijet ženeral' banke, bez čije podrške mi verovatno ne bismo postojali. Ako uspemo da rešimo probleme terena, jer i kao domaćini igramo na tuđem terenu, verovatno ćemo ostati još dugo u vrhu ovog sporta - kaže Zoran Milačić, direktor Centra za zaštitu odojčadi, dece i omladine.
