Izvor: Blic, 18.Maj.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deca su sačuvala selo
Deca su sačuvala selo
Na seosku slavu, Svetog proroka Jeremiju, ispred crkve Svete Bogorodice, odakle je krenula litija, došli su svi meštani, od najmlađih do najstarijih, kojima su snaga u nogama i poslovi to dozvoljavali. Za taj dan oblačena su pomalo zaboravljana odela i kompleti, haljine, posebno su se češljale frizure, obuvale cipele na štikle... A, deca? Po starom običaju, sva su, u jednom trenutku, obučena uskočila u seoski potok, prskala ostale i ponekog nastavnika >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << povukla da im se pridruži...
Bilo je veselo i praznično. Na stolovima ispred svake kuće pripremljeno domaćinsko posluženje za okrepljenje i gošćenje onih koji svrate. A, kako i dolikuje, došli su i gosti, iz daleka. Predstavnici beogradske opštine Stari grad, koji bratski pomogoše kada je trebalo i bilo najteže. I ništa neobično za seosku slavu da ona ne beše u Goraždevcu, njegovi meštani kažu, najvećoj srpskoj enklavi na Kosovu. Ili Kastratiju, kako ga od rata zovu njihove 'komšije' Albanci.
Stešnjenom između 13 albanskih sela, u Goraždevcu danas živi nešto više od hiljadu Srba, od kojih je gotovo svako četvrto dete. Do njih se iz Srbije može jedino organizovano, uz pratnju vojnika Kfora, a putuje se samo noću, zbog mogućih napada albanskih ekstremista.
- Ne kamenuju nas kao ranije, ali je bez vojne pratnje kretanje ograničeno samo na prostor od dva do tri kilometra unutar sela gde i zemlju obrađujemo. Na druga svoja imanja ljudi ne mogu - pričaju Stojana i Vitko Sarić, izbegli iz Kline kod Prištine.
Goraždevčani i oni koji su se ovamo doselili, uprkos svemu, nastoje da organizuju kakav-takav život, nadajući se da će se još mnogi vratiti, kako Srba ne bi nestalo sa ovih prostora.
- Deca i učenici su sačuvali selo, jer se slobodno može reći da nas škola drži sve na okupu - kaže dr Mileta Bukumirić, direktor, koji je posle rata obilazio sabirne centre po Srbiji ne bi li raseljene nagovorio da se vrate i nastave ovde da žive i rade.
A škola 'Janko Jovićević', osnovana pre više od veka, zahvaljujući pomoći italijanskog garnizona Kfora, koji čuvaju Srbe u Goraždevcu, danas izgleda veoma pristojno. Nastavu u njoj pohađa 137 učenika osnovne i srednje škole, kao i 38 mališana predškolskog uzrasta, sa kojima radi oko 40 nastavnika. Unmik im je obezbedio kabinet za informatiku, fiskulturna sala još nije u funkciji, jer nema nastavnika fizičkog, a u biblioteci nedostaju potrebne knjige.
- Italijanski vojnici, sa kojima smo se u ove tri godine nekako srodili i međusobno naučili jezike, napravili su pored crkve igralište za decu. Popravili su ambulantu i Dom kulture, u kome smo sada, posle pet godina organizovali igranku. Kada nam nešto treba od namirnica ili neka druga roba, odemo u mesnu zajednicu, napravimo spisak, ostavimo novac, a Italijani nam to kupe u Peći. Za odeću i obuću snalazimo se u Srbiji, kada neko uspe tamo da ode - priča Gorica Dakić.
U selu rade kafići 'Kontiki', 'Metohija', 'Palam', ali je najpoznatija kafana 'Stari dućan', među meštanima zvana 'Buvara'. Lokalni promet se obavlja u dinarima, ali se može platiti i evrima. Račune za komunalije meštani za sada još nikom ne plaćaju. Od televizijskih programa, samo 'u višim predelima' sela, na mahove se, uz dosta snega, može pratiti Prvi program RTS-a, ali se zato odlično vidi svih deset programa na albanskom. Signal mobilne telefonije se hvata na sreću ili 'pored bandere'. Oni dokoni, a malo ih je, jer tek svaki peti meštanin ne ostvaruje neke prihode, vreme mogu da prekrate uz lokalnu radio-stanicu. Slušali bi je i Albanci, vole oni našu muziku, samo se plaše svojih, tvrde u Goraždevcu.
Na surovu stvarnost geta u kome žive meštane često podsete njihove komšije Albanci, koji do svojih sela prolaze glavnom ulicom kroz Goraždevac. Tada se provocira, preti, pokazuje se mnogo toga rukama i prstima. Da bi sprečili incidente, italijanski vojnici Srbe najčešće umiruju sa: 'Pusti, Albaneze ludo, ludo!'
A kada padne mrak, u selu sve zamre, jer uličnog svetla nema, osim u glavnoj ulici. Meštane to, ipak, ne ometa da goste sa slave isprate svi. Onako kako su ih i dočekali, domaćinski, otvorenog srca, ali i sa tugom što odlaze i sa željom da ih neko češće poseti i ulije im makar malo nade. Silvana Jošić
