Izvor: Blic, 30.Apr.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deca su najlepša briga
Deca su najlepša briga
Ko je kome rod u kući Mihalja i Etele Kočiš, smeštene na periferiji Subotice, skoro da ne znaju ni sami ukućani. Ela od jedne i po i Jeca od deset godina su u ovoj kući na porodičnom smeštaju, Mila i Mia samo su vikendom kod Kočiševih, a jedino Žužana ima pravo da kaže da je u 'svojoj kući'. Svi zajedno Etelu zovu mamom, a Mihalja tatom.
Etela i Mihalj do sada su bili 'tata' i 'mama' bar 700 puta ako se, naravno, ovde ubroje i oni >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << mališani koji su Etelu smatrali mamom u vrtiću 'Naše radosti'.
Ljubav prema deci začeta je u Steli izgleda još u ranom detinjstvu, kada je 'dobila' obolelog brata o kome se već decenijama brine. Želeći da ljubav pretoči u sopstvenu decu nameravala je da ih rodi bar četvoro, ali se na kraju sve završilo na dve kćerke. Nedostatak 'utrošene energije' na sopstvenu decu, Etela je prenela na napuštene mališane i na one o kojima se treba starati dok su im roditelji zauzeti.
- Za 25 godina, koliko radim sa decom, shvatila sam da je briga o deci najlepša briga. Bez mališana u mom okruženju sigurno ne bih mogla da živim. Dok o njima brinem, nemam vremena da razmišljam o novcu, politici, nestašici. Oni su moja najveća radost. Do sada je kroz moje ruke prošlo oko 700 mališana, tuđe dece, o kojima sam se brinula kao da su moja - priča Etela Kočiš.
Da su deca u porodici Kočiš našla ono što im najviše i nedostaje, ljubav, govori i činjenica da Jeca i Ela Mihalja i Etelu i ne znaju drugačije osloviti već sa 'tata' i 'mama'. Pošto se Ela trenutno nalazi na usvojenju, ona zna da će dobiti drugu mamu, ali drugog tatu ne želi da ima.
- Suprug mi je uvek bio i ostao na prvom mestu. Bez njegove podrške i razumevanja sigurno ne bih uspela da se bavim hraniteljstvom i uz to da čuvam i drugu decu - objašnjava Etela.
Jeca je imala samo četiri godine kada je došla u 'Kolevku'. Sudbina je htela da istoga dana u Domu za nezbrinutu decu počne da radi i Angela, Etelina starija kćerka. Jeca i Angela vezale su se jedna za drugu, i Jecine posete vikendom porodici Kočiš produžile su se na sedam godina.
- Znam da mi Mihalj i Etela nisu mama i tata, ali su oni za mene jedina porodica koju poznajem - kaže Jeca i nastavlja da prati ponašanje Ele koja, uzgred, najčešće gricka bakine kolače.Etela Kočiš tuđoj deci ne glumi mamu, ne čuva ih (i ne voli ih) zbog nadoknade koja, inače, nije bogzna kakva. To što dobija tek je detalj u miljeu porodice Kočiš. Ona mališane gleda očima prave majke, rukama ljubavi i pogledom sete tumači dečiji život u kome i sama nije imala ono što je želela.
Subotica ima puno Etela. U ovom gradu u minule četiri decenije stotinak porodica prenosilo je ljubav napuštenim, ostavljenim ili mališanima bez roditelja. Takvih je u 'hraniteljskim domovima' odraslo oko hiljadu. Dom Kočiševih jedan je od tih. V. Ivošević
