Izvor: Blic, 19.Okt.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da mi je samo doći do srpskih čvaraka
Da mi je samo doći do srpskih čvaraka
Ako dođeš posle pet godina rata, četiri godine podstanarskog života i borbe za goli opstanak, onda je ovde odlično
Nije beli svet za svakoga, kažem ja tebi. Svi kukaju - ne valja ovde, kakva Kanada, vraćamo se kući, ali čim počnu da rade ulete u kredite, kupe kuću, rade i gule za preživljavanje. Niko nigde ne izlazi, kakvi, bolan, restorani?! Izem ti takav život. Ali zato kad se dokopamo Juge, mi smo gazde. Častimo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << celu kafanu! Nek se vidi, nek svi kažu: 'Jebo mater, onaj naš dobro zarađuje'. Nemaju oni pojma kako taj isti radi i živi. Ništa njemu ne vrede pare i auta u Kanadi. Niko ga ne benda, ali kad se vrati tamo, svi će samo njega gledati - priča Raša, po ko zna koji put na istu temu - mi i oni, pre i posle, ovde i tamo.
- Pitaju me prijatelji iz Jugoslavije, kako je u Kanadi? Ako dođeš, kao ja, posle pet godina rata u Bosni, četiri godine podstanarskog života u Beogradu i borbe za goli opstanak, onda je odlično. Ali, Kanada, naravno, ima svojih nedostataka, u kulturnom smislu posebno. I posebno kada je porediš sa jednim Beogradom. To je mlada država sa drugačijom kulturom i navikama, ali u pogledu standarda nemaš joj šta prigovoriti.
Kad se samo setim prepunih tramvaja i autobusa na Zelenjaku za koje nikad ne znaš kad će doći ni da li će ići, pozli mi. Odvikneš se svega toga i ne možeš da veruješ da si nekad tako živeo i da ti je to bilo normalno. Naravno, neke stvari ne možeš nadomestiti skupim kolima, kompjuterima, pretrpanim stanovima, ulepšanim radnjama. Nedostaju ti porodica, prijatelji, tamošnji način druženja, izlasci, naša kultura - priseća se Sanja života u Jugoslaviji i poredi ga sada sa životom u svojoj novoj državi.
- Puna nas je 'Delta' (poznati hotel u Ridžajni, gde su glavna radna snaga Srbi, delom i zbog toga što je organizatorka poslova naša žena), a ispadoh samo ja neškolovana. Svi kažu da su fakultete završili. Pa nisam ni ja budala, neću više tamo, i ja se selim za Hamilton - kaže Mira i dodaje da ide tamo jer je čula da se tamo lako ide u penziju.
Inače, opšti trend među Srbima je - napustiti Ridžajnu. Kako i zbog čega, razlozi su razni i često smešni. Mnogi se sele u Hamilton, posebno kvalifikovani i nekvalifikovani radnici, jer tamo ima mnogo fabrika, a mi smo, hvala bogu, navikli da radimo u fabrikama. Drugi se sele, 'jer se svi sele'. Nekima ne odgovara klima, drugima se ne sviđa hrana. 'Tamo u Ontariju ima puno naše hrane, i kajmaka i pršute i lepinja i čvaraka i ćevapa...' Cene su paprene, al’ ko mari.
Kako ljudi ne znaju 'ni šta hoće, ni gde se nalaze', svedoči izjava jedne devojke iz Sarajeva:
- I mi se selimo, najviše za dva meseca, ali još ne znamo gde. Sigurno nećemo u Kalgari, jer je Borko bio tamo i kaže da ne valja, ne sviđa mu se. Elisa je otišla u Vankuver, pa ako ona kaže da je dobro, ići ćemo tamo - nastavlja ova Sarajka.
Neki odlaze zbog boljeg posla, mada su oni u manjini. Neki, ipak, ostaju. Priličan broj naših porodica fino se snašao u Ridžajni, imaju ozbiljne poslove, ili svoje radnjice, i pristojno žive. Malobroji dolaze iz Ontarija, i to poslovno, a onda uglavnom padnu u apatiju. Pričaju kako ovde nije kao u Ontariju i kako nema čvaraka. Da li je ikad iko pomislio da će nekom u Kanadi nedostajati srpski čvarci? Što se tiče Ridžajne, reč je o glavnom gradu (farmerske) provincije Saskačiven, koja je tri puta veća od bivše SFRJ i sa svega milion stanovnika, uglavnom farmera. Ostatak populacije čine vladini službenici, jer je grad administrativni centar čitave regije.
U Kanadi ima svega par velikih gradova, a Ridžajna nudi sve sadržaje kao i bilo koji veći grad. Poznata po kazinu, omiljenoj atrakciji ne samo Kanađana, već i Amerikanaca, Ridžajna ima i gomilu ugostiteljskih objekata, šoping-centara, univerzitet, pedesetak javnih i isto toliko katoličkih osnovnih i srednjih škola, dve bolnice, koledž, tri televizije... Grad je sagrađen u tipično američkom stilu. Centar sa lepim visokim poslovnim zgradama, uglavnom je pust posle podne, kad svi završe rad, a pravi porodični i ostali život vodi se na periferijama.
Indijanci, ili kako ih ovde službeno zovu First nation, ili Native people, skoncentrisani su isključivo u centru grada. Tu žive u iznajmljenim kućama, dobijaju 'velfer' (socijalnu pomoć), ali ne u kešu, već im država plati stan i struju, a ostatak im spremi za hranu, jer bi u protivnom, tvrde u administraciji, sve popili. Aleksandra Ković-Bodiroza Kako je na minus 50?
Ridžajna ima najviše sunčanih dana u godinu u čitavoj Kanadi i najmanje padavina po kvadratnom metru. Zime su jezive. Traju bukvalno najmanje šest meseci, a temperature dostižu i do minus 50 stepeni Celzijusa. Prošle godine gotovo tri meseca temperatura se kretala od minus 50 do minus 30 stepeni.
- Ja svojima nisam ni rekao kakvo je vreme, jer znam ja mog starog. On bi odmah rekao: 'Što izmišljaš, pa valjda nisu ni ti ljudi tamo ludi, kako oni žive?' Onda je bolje - ćutati. Kad me pitaju kako sam, kažem dobro, jer ništa oni ne shvataju. Oni imaju svoju predstavu o svemu i ne možeš ti to izmeniti - kaže Raša.
