Izvor: Blic, 19.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čuvari mrtvog rudnika
Te 1989. godine u aleksinačkom rudniku uglja bilo je 900 zaposlenih. A onda je u eksploziji metana poginulo 90 rudara. Posle spasilačkih ekipa - gotovo mesec dana tragalo se za telima nastradalih - u jame više niko nije silazio. Ulazi su zabetonirani, a hodnike je polako plavila voda... Rudnik je prestao sa radom.
A gvozdeni tornjevi i danas stoje, crni od rđe i ugljene prašine - jedine uspomene na srećnije dane.
- Sada imamo - kaže Zlatko Petrović, direktor dela preduzeća >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koje je uključeno u sastav još aktivnog rudnika „Resavice" - trista zaposlenih. I najbolji smo...
U čemu?
Posle nesreće, 400 rudara uzelo je otpremnine i otišlo. Njih 250 prešlo je u novoformirano preduzeće koje je izrađivalo ambalažu za proizvode niške Elektronske industrije. Država je, naime, oslobodila EPS dela poreza, pa je napravljena ta fabrika, i Nišlijama „data na tacni". Samo da postave direktore i da rade... Fabrika je propala, zaposleni tri godine nisu primali plate, tek pre neki dan privatizovana je. „Teško je išlo sa prodajom jer je bila nova i skupa...", kažu.
Dve decenije posle
I otac i stric Zorana Stankovića bili su rudari. Onda su u jamu sišli i on i njegov brat. Nesreće su ih mimoišle, Zoran je (prvi levo na fotografiji načinjenoj tada po izlasku iz jame) umesto da u okno siđe otišao u nabavku krompira za sindikat. Potpisnik ovog teksta upoznao ga je 1987. - Zoran mu je bio vodič kroz rudnik. Posle zatvaranja rudnika, Zoran i brat su novcem od otpremnine otvorili vulkanizersku radnju na obodu Aleksinca. Žena mu je umrla pre četiri godine, ćerka radi kod privatnika, a sin studira. Drugi sleva (na gornjoj slici), njegov kolega '87, danas radi u Grčkoj, za trećeg ne zna pouzdano gde je i kako je. Desno je novinar „Blica", dve decenije mlađi.
Pedesetak zaposlenih je te '89. prešlo u sastav PIK „Aleksinac". Njima je država dala ugostiteljske objekte i novac da pokrenu posao, ali se ispostavilo da je i to propala investicija. Ne rade više...
Onih sto preostalih počelo je da radi po drugim rudnicima - da, kao jedinstvena ekipa, gradi hodnike i izvodi sve ostale tehničke radove u jamama. Ispostavilo se da je to bio dobar poslovan potez: Aleksinčani sada rade u Sokobanji, Sjenici, Senjskim rudnicima... a prosečna plata je oko 30.000 dinara. Među rudarima to nisu male pare.
Rudarsko naselje se, međutim, od nesreće nikad nije oporavilo. U prazne stanove, čiji je vlasnik u međuvremenu postala opština, useljavali su se beskućnici i tu ostajali tek po jednu zimu - toliko im je trajala drvenarija, podovi i prozorski ramovi, za grejanje. Ostalo je dovršavala kiša koja je prolazila kroz rupe u zidovima. Tokom poslednje tri godine, kaže Zlatko Petrović, rudniku je vraćeno tridesetak stanova, a zaposleni su ih, uz pomoć kredita, obnovili. Ali, Kolonija je i dalje propalo naselje. Dečje igralište zaraslo u travu, po sve se mora u Aleksinac, i po hleb i po lek...
U zemlji, iza betoniranih ulaza u jame, ostale su rezerve uglja i uljnog škriljca koje ovaj basen čine najvećim energetskim izvorom posle Kosova!
Ugalj bi, tempom kojim je to činjeno pre nesreće, mogao da se kopa još 50 godina, a u škriljcu leži 200 miliona tona nafte! Šezdesetih godina prošlog veka Aleksinac je prednjačio u Evropi u istraživanju tehnologije koja omogućava efikasno korišćenje ovih naslaga, ali je tada nafta bila jeftina, pa su, po naređenju iz vrha države, digli ruke. Za uspomenu je u kancelariji direktora ostala samo jedna bočica sa aleksinačkom naftom... a Kina, Rusija i SAD danas uveliko eksploatišu škriljac. I kod nas bi bez velikih tehničkih prilagođavanja on mogao da se koristi kao gorivo u termoelektranama, tim pre što njegov pepeo predstavlja sirovinu za građevinski materijal, za razliku od onog koji ostaje posle sagorevanja uglja, koji predstavlja ogroman ekološki problem. Možda jednom... kaže Zlatko Petrović.
Do tada, život u rudniku koji je postojao od 1883. do 1989. godine, održava samo njegova ekipa.
