Izvor: Blic, 19.Dec.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čovek, ipak, nije riba
Čovek, ipak, nije riba
Kako je samo dosadno u podmornici! Na otvorenom moru, pošto smo dugo plovili stojeći na uskoj palubi, zapravo krovu, gornjem delu ili kako se već zove to na čemu može da se stoji na podmornici pre nego što zaroni… negde tamo, rekli su nam: 'Izvolite, gospodo!', i mi smo se kroz otvor, uži od onog koji vodi u šahtove, spustili niz metalne prečage u P913, zazeli mesta na uskim klupama, komandant je izdavao komande, članovi posade su ih ponavljali >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kao jasan odjek, i samo se to čulo, onda smo pričali… mala je to podmornica, i kad se neko od posade pomerao metar napred ili nazad: 'dobro je, ostani tu', ili: 'još malo ka krmi': provlačio se između naših kolena, pa smo posle opet pričali, i ja sam jednom pitao komandanta, oprezno, da se ne uvredi i pomisli da mislim da su spori i neuvežbani kad sve to toliko traje… pitao sam: 'Gospodine kapetane fregate, koliko traje priprema za zaronjavanje… mislim, kad ćemo mi…?'
'Mi smo već na dnu.'
'Mislite, zaronili smo?'
'I legli na dno.'
Dosadno je na podmornici za onog ko je prvi put tamo, i može da mu se desi da propusti najzanimljivije trenutke, kao što se to fotoreporteru 'Blica' i meni desilo: to zaronjavanje, prvo naše u životu, recimo… kao da ga nije ni bilo.
Posle smo, doduše, shvatili smisao onog pomeranja posade napred-nazad: podmornica je u moru strano telo i uprkos svojoj težini od 80 tona, prilično nestabilna - šezdesetak kilograma na jednom njenom kraju može da je nagne! Takvu klackalicu kapetan fregate Nenad Bolmanović, naš komandant, zapovednik P913 spustio je na morsko dno tako da nismo osetili.
I onda smo dalje sedeli i pričali, i sa poručnikom fregate Aleksandrom Petrovićem, poručnikom korvete Milanom Jeftovićem, zastavnikom Draganom Đukanovićem, starijim vodnikom Draganom Markovićem i vodnikom Draganom Stanišićem (posadu jedne podmornice čine samo starešine, profesionalci), jer podmornica nema prozore, i ništa se ne vidi, a P913 nema ni neke laiku zanimljive uređaje - P913 je podmornica namenjena diverzantskim aktivnostima, i lišena je svega što moderni radari i slični aparati mogu da registruju… i potope. P913 nema nikakva srestva za odbranu (osim pištolja članova posade!) i njeno jedino oružje je tajnost. Zvuci koje proizvodi njen električni motor teško se izdvajaju od šumova talasa i ona može da se uvuče u svaku uvalu i luku, i proplovi ispod svakog broda (naravno, ako ima posada, ima veštine i sreće), a onda… Četiri člana posade… 'dva upravljaju, dva se odmaraju', jer ova podmornica tri dana može da ostane pod vodom, kažu, i pitamo: 'koliko je to?', 'sedamdeset dva sata…', '… do Italije i nazad?', 'može i do Italije i nazad, ako treba', ta četiri člana posade mogu da zaseju luku minama koje mogu da se programiraju tako da ih, na primer, aktivira tek sedamdeset šesti ili osamnaesti brod (brojčanik je dvocifren) koji iznad njih prođe… ili samo onaj brod čiji je zvuk prethodno snimljen, ili… Volt Dizni je za konstruktore oružja bio dete… e, sve to može P913 i njena posada.
Mi smo prisustvovali vežbi izlaska diverzanata iz podmornice i njihovog prihvata. Najkraće: tamo gde treba, oni uđu u 'šaht', deo iz kojeg vode stepenice do palube, zatvore se vrata ka prednjem i zadnjem delu podmornice (dobro zatvore!) i onda se ulazna komora napuni vodom, jer samo tada moguće je otvoriti ulazni poklopac. Onda oni izrone, urade to što treba da urade, a pri povratku, obrnuto: dobro zatvore poklopac, čekaju da se ulazna komora isprazni, a onda, kad u podmornici više uopšte nema vode, ulaze u ostale delove podmornice. Sve je to, jednostavno sa stanovišta zakona fizike, ali ako celu operaciju razmotrite u svetlu još jednostavnije činjenice da čovek nije riba…
Sve je to, ta vežba, proteklo u redu, ti ljudi znaju svoj posao, ali… Naljutiće se generali koji su nam omogućili ovo putovanje, neće im biti pravo, ali moram da primetim: ronilačka odela tih diverzanata bila su pohabana, jedan je iznad pete imao rupu, kao siromah na čarapi, a bio je, kao i sada, decembar, voda, pretpostavljam, hladna, ledena… Nije zbog vode, ali svaki turista koji na Jadran dođe da roni bolje je obučen od ovih ljudi! Eto, pa nek se ljute…
Rano ujutru tog dana, pre izlaska sunca (vojnička posla!), u bazi 88. flotile podmornica u Tivtu, komandant, kapetan bojnog broda Rajko Bulatović, gotovo stidljivo pripominje kako bi 'možda na neki način trebalo skrenuti pažnju državi da podmorničari kubure s parama za tehniku'… Dogovorimo se da to formulišemo ovako: 'Izvesni materijalni problemi kompenzuju se visokom obučenošću i zalaganjem ljudstva, ali postoje granice preko kojih je nemoguće…' I još, da bi ukidanje podmorničarskih jedinica zbog sadašnje besparice - prva je osnovana još u Kraljevini pre sedamdeset godina - bila pogrešna odluka. Podmorničari znanje prenose s generacije na generaciju, tek deset godina posle završene Vojne akademije oficiru se poverava komandovanje podmornicom.
Podmorničari su dostojanstveni ljudi, i ponosni, ne samo zato što imaju status specijalnih jedinica, i ne zbog toga što ih ima malo ('Rusi su na ‘Kursku’ izgubili više ljudi nego što ih mi imamo ukupno!', rekli su, mada mi ‘Kursk’, pošto čovek, rekosmo, nije riba, nismo pominjali)… i mada smo imali dosta vremena za razgovor (dosadno je tamo dole!), niko se na svoju platu nije žalio, ni na visoke stanarine kod privatnika, samo su o ulaganju u tehniku govorili… A stanovi su poseban problem.
Do raspada SFRJ većina njih živela je u Hrvatskoj, u Splitu i tako… a onda su premešteni u Crnu Goru. Sad, tamo je kako je. I Vojsci Jugoslavije, a i šire. O svemu smo pričali, platama i cenama u markama, školovanju dece… samo je jedno ostalo neizgovoreno: gde će i šta će ako se Crna Gora odvoji?
Novinari ni izdaleka nisu dostojanstveni kao podmorničari ali, ponekad postoje neke granice koje postavljaju učtivost i ljudski obziri…
Danas je Sveti Nikola, zaštitnik putnika po vodi, valjda i o podmorničarima brine…
Pa nek se sete on i ljudi, a Bog šta da…
M. Petrović
