Izvor: Blic, 19.Jun.2009, 07:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Četiri godine ljute nepravde i gladi
Ovo je priča o Srbiji danas i grad se može zvati bilo kako, i preduzeće i radnici... jer je priča o nekada uspešnom preduzeću na koje su namerili bogati biznismeni, „heroji tranzicije”, da ga uz pomoć činovnika iz vlasti kupe za male pare, i nema sile i nema boga da ih u tome spreče... a radnici štrajkuju, i kukaju, i mole i prete, sve verujući da ministri, premijer i Tadić ne znaju šta se radi i da im samo treba objasniti, pa će...
Čitaocu je, kažem, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << svejedno gde, ko i kako... zna on gde živi i šta se dešava, i ovu je priču čuo bezbroj puta, ali ti radnici imaju imena i porodice koje čekaju da se „stvar reši”, pa da se kupe cipele za decu, vrate dugovi, da počne „normalno da se živi”...
Dragan Todorović, Balota Malić, Stojanka Nićiforović, Muhamed Đerlek... i ostali iz novopazarskog Holdinga „Vojin Popović”, njih 270, tako štrajkom pokušavaju da spreče uništenje svog preduzeća i nadaju se „normalnom životu” - četiri godine! Toliko traje njihov neprestani protest, i ništa! U međuvremenu su neki završili u bolnici, neki na psihijatriji, jedan se njihov kolega obesio... i ništa! U petak su ispred svoje hladnjače zapalili gume i crni dim se podigao iznad Pazara, poručili su da će potpaliti hladnjaču i amonijak u njoj - i ništa!
„Potrovaćete se i vi i grad”, kažem, malo zbunjeno.
„Nemamo šta da izgubimo”, odgovaraju, obavijeni crnim dimom.
Nekada je „Vojin Popović” hranio pola Pazara. Tkačnica tepiha koji su izvoženi u Italiju, ribnjak površine 2,2 hektara, drugi po veličini i opremljenosti u Evropi, 1.150 i više hektara zemljišta...
Onda je došla tranzicija, akcije i privatizacija na srpski način. Reorganizacije i transformacije, rasprodaje - jedan je direktor, recimo, prodavao zemljište preduzeća i za 40 i za 4.500 evra ar, kako kome, pa je posle uhapšen i sad mu se sudi, ali ugovori o prodaji nisu poništeni... Posle dve neuspele aukcijske prodaje Holding 2005. godine odlazi u stečaj, a 270 radnika na ulicu, bez ičega. Računovodstvenim hokus-pokusima poništeno je njihovo vlasništvo nad 13 odsto akcija koje su svojevremeno otkupljivali, oduzeto im je pravo na 30 odsto vlasništva koje im po zakonu sleduje... oduzeto im je sve. U krugu preduzeća gde već četiri godine štrajkuju svega ima: travuljine i trnja i otpada, ali nema kopriva - brali su ih i jeli, njima su se prehranjivali!
Pisali su u Beograd ministrima, Agenciji za privatizaciju, sudovima, a stečajna upravnica je radila po svome i preduzeće je postajalo sve siromašnije. Nju su uhapsili pa pustili, posle su je u Kruševcu, gde je takođe bila stečajni upravnik, uhapsili opet, pa joj sude jer je u dogovoru sa kupcem umanjila vrednost preduzeća... a radnici „Vojina Popovića” svakog proleća jeli su koprive. Bez plata ove četiri godine, obilaze novopazarske ćevabdžinice i pekare, čiste pre otvaranja, a onda u „svoje” preduzeće da štrajkuju i čekaju vesti iz Beograda.
„Šta je bilo, bilo je, od riblje čorbe ne možete opet da napravite ribu”, rekao im je jedan potpredsednik Vlade.
„A ko je tu čorbu zapržio?”, pitali su ga.
Jednom su im u upravnu zgradu preduzeća upali naoružani i fantomkama maskirani „pripadnici obezbeđenja” koje je angažovao novi stečajni upravni, da „preuzmu dokumentaciju”... Posle tuče, prave pravcate, u kojoj su učestvovale i žene, maskirani su pobegli, a u dokumentaciji su ostali ugovori i dokazi kako se poslovalo: za neke delove preduzeća koji su dati u zakup privatnicima Holding i dalje plaća struju, recimo... I s kim se poslovalo: ribnjake je, najbolji deo „Vojina Popovića”, u zakupu držala firma jednog biznismena iz prigradske beogradske opštine koji se proslavio asfaltiranjem puteva! Radnici „Vojina Popovića” veruju da je taj i dalje zainteresovan za njihovo preduzeće...
„Cilj im je da Holding sasvim propadne da bi 1.150 hektara zemljišta kupili za bagatelu”, kažu radnici.
„U Pazaru, smeštenom među brda, zemlja je najskuplja - metar kvadratni košta hiljadu evra”, kaže Ramiz Paljevac, zadužen za privredu u kabinetu gradonačelnika. I još kaže, odmereno:
„Nailazimo na izuzetno veliku nesaradnju i nespremnost za rešavanje problema u Agenciji za privatizaciju.”
Opštinska vlast bi da otkupi dugove „Vojina Popovića” i da preduzeće ponovo stavi na noge. Ali iz Agencije ni pisma ni razglednice, a i kad su se javljali, samo je veća zbrka nastajala.
„U Beogradu smo na tvom terenu. Ali da te nađem negde drugde, ja bih te prebio!”, kaže Paljevac šta je rekao visokom činovniku Agencije za privatizaciju zaduženom za Holding posle višemesečnih nastojanja da se utvrdi stvarni iznos duga preduzeća.
Pre četiri godine imovina „Vojina Popovića” procenjena je na milion evra. Sada, posle svih lomova i propadanja, nezavisna agencija utvrdila je da vredi 24 miliona evra.
Štrajkači, svi uglas, pitaju kako je to moguće, mašu dokumentima i viču u nemoćnom besu. Ispred njih je flaša benzina...
U petak je patrola MUP došla da vidi šta to gori u Holdingu i otišla.
Štrajkači misle da su policajci javili nekome ko će javiti u Beograd, pa kad ministri, premijer i Tadić saznaju šta se dešava... Ali prošlo je sedam dana - i ništa!
Hoće li zaista zapaliti hladnjaču punu amonijaka?
Ne znam.
Ali ako su jeli koprive četiri godine, mora da su im već izrasle bodlje...
Pretnje
Crni džipovi i „kockasti momci” neprestano se muvaju oko preduzeća. Najaktivnijim štrajkačima neprestano stižu pretnje, a Muhamed Đerlek u svom telefonu još čuva poruku da će „završiti u kesi za meso”!
Slike propadanja
Na prvom spratu nove poslovne zgrade, u kabinetu generalnog direktora prašnjava tapiserija i razbacane stolice. Na stolu sekretarice „Knjiga službenih putovanja”: poslednja zabeleška iz 2005. godine, a po hodnicima gomile šarenih kartonskih kutija u koje se nekad pakovala pastrmka za Italiju.
Na ulaznim vratima umrlica sa imenom štrajkača koji je izvršio samoubistvo. Hteo je da to uradi u upravnoj zgradi, ali su ga odgovorili. Otišao je kući i tamo se obesio.
