Izvor: Blic, 18.Sep.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ceo naš grad je na točkovima
Ceo naš grad je na točkovima
Svi ovde govore o miru, budućnosti i poslu, a misle na rat koji je ostavio teške posledice; razoreni su domovi, poginulo je mnogi ljudi, ali život mora dalje. Svi se osećaju prevarenim, ali to nije tema kojom se bavimo. Mi želimo pomoći svima, inostranim novcem i domaćim trudom nastojimo spojiti pokidane veze, pomoći da bude bolje - priča Mirna Gabor, službenica Međunarodnog komiteta spasa uz čiju pomoć dolazimo u Daruvar, najveći grad >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << zapadne Slavonije u Republici Hrvatskoj.
Široke ulice i pune bašte kafića, uglavnom mladih, mesta su gde se mogu čuti komentari na aktuelna dešavanja u svetu i domovini.- Nema te cene koju bih platio samo da smo uspeli pobediti Srbe u košarci - veli jedan razočarani navijač 'kockastih momaka'.
- Čuo sam da je onaj Stojaković odavde, iz Požege - kaže neko u društvu okupljenom u hladovini stoletnih kestenova.
- Nema ti gore nego kad svoj udari na svoga, jašta je neg’ naš! - potvrđuje drugi.
Naš domaćin Dalibor Rohlik, dogradonačelnik Daruvara, ljubazno nas upoznaje s problemima gradske uprave:
- Sve što radimo utemeljeno je na kompromisu, to je uslov vraćanja života u normalan tok. Moramo izgrađivati poverenje i toleranciju. Ovde se vraćaju Srbi izbegli u ratu, smestili smo tri hiljade izbeglica iz BiH, uglavnom Hrvata, mnogo objekata je uništeno, a mi želimo svima izaći u susret. Ekonomska situacija je teška, preduzeća ne rade, privatizacija nije donijela ništa dobro, nezaposlenost je velika, a mladi uglavnom odlaze odavde, rade sezonski na morskoj obali i tu se krug zatvara. Bez pomoći iz inostranstva, biće teško - priča Rohlik.
Nezadovoljstvo prema državnom aparatu zbog stalnog siromašenja vidno je svuda. Luka Tokalić i Petar Vardić rado pristaju na razgovor:
- Mirovina je tanka, treba platiti struju, vodu, dolazi zima, pa treba i drvo nabaviti, a kako? Pomoći niotkud - kaže Luka. Njegov sused Petar Vardić dodaje:- Ova zemlja, kao i BiH, na točkovima je, niti je ko kod svoje kuće, niti misli ostati, sve se nekud kreće, a niko ne zna gde i dokle?! Ja sam se preseljavao pet puta za deset godina, došao sam iz Bosne, pa ni sada ne znam gde ću sutra, to je istina!
- Išla bih ja odavde samo ne znam gde, stara sam, godište ‘35. Skupoća je velika, kuna niotkud, na televiziji i u novinama pričaju i pišu jedno, a stanje je sasvim drugačije - dodaje Kata Tokalić.
U susret nam dolazi žena s dve devojčice, jasno je da žuri ali nakon reči-dve, zaustavlja se:
- Ja sam Anđelija Vujanović, ovo su mi unuke Mihaela i Nina, došle su mi u posetu, a žive u Banjaluci. Muž i ja smo se vratili ovde, želimo sačuvati imovinu, a onda trezveno rasuditi šta dalje. Nemamo problema, niko nas ne provocira - kaže Anđelija. Njoj se pridružuje Vasilije Bjelajac iz Batinjana, takođe povratnik.
- Obišao sam Baranju, Srbiju, bio štogde i vratio se kući. Godinu dana sam gledao u svoja vrata, stanovao kod komšije, ali nisam mogao unutra. Sad sam uselio i zadovoljan sam, orem zemlju, dobijam mirovinu, eto... Sve je zaraslo u korov, zapušteno, pusto na sve strane pa čovek sam sebi liči na vuka. Štogod poseješ, pojedoše divlje životinje, problem su i minska polja, ali se opet nekako snalazimo - priča Vasilije.Politika je ipak nezaobilazna, u mnogim javnim objektima kafićima i drugim prostorijama okačene slike_arhiva Franje Tuđmana. Tako je u obližnjem Đulovcu, nekad naselju daruvarske opštine, a sada samostalnoj upravi gde na zidu, iznad glave načelnika Milana Grahovca dominira slika 'voljenog predsednika'. Dok slušamo domaćina koji govori o ekonomskom krahu i potonuću mesne ciglane osposobljene stranom donacijom, s postera nam se škrto smeši 'otac domovine', a u ušima odzvanja pesma koju smo čuli u jednoj od daruvarskih kafana: 'Sveti Ante ako si u stanju, uzmi Stipu a vrati nam Franju'... M. Pilipović
