Izvor: Blic, 16.Okt.2009, 06:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Centimetar koji život znači
Po vlažnom danu terenskim vozilom probijamo se kroz kaljugu gustih hrastovih Morovićkih šuma do proplanka ispresecanog crvenim trakama američko-bosanske firme „UXB Balkans", koja zajedno sa '’Tornadom’’, takođe iz BiH, vrši razminiranje pograničnog pojasa prema Hrvatskoj. Ovaj posao rade više od decenije. '’Bosanci su u ovome najbolji’’, bez lažne skromnosti tvrdi Zlatan Jovičić, policijski inspektor u penziji, sada direktor „Balkansa".
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Stigavši na odredište usred šume, sprovode nas do sanitetskog vozila gde uzimaju podatke, zlu ne trebalo, a dežurni medicinski tehničar veli da je prilikom deminerskih povreda odlučujuća blizina bolnice, i to hirurgije, koje se po svaku cenu moraju dočepati za 60 minuta, koje zovu zlatni sat. Mitrovačka Opšta bolnica je dostupna i za kraće vreme, za ne daj Bože, a u Bosni, gde rade na stotine timova deminera i gde su povrede svakodnevna pojava, angažuju i helikoptere.
- Ovde u Sremu je milina raditi, sve po mapama koje je JNA ostavila! Čim otkriješ prvu minu, sve ide po šemi. Ipak, mora se biti na oprezu, jer kad misao odluta, ode glava! E, u Bosni je druga priča, ne kažu džabe - tamni vilajet. Deset ljudi je prošle godine poginulo, stotinu povređeno. Posejane mine ko njive, sej’o ko je stig’o, nepregledna prostranstva kontaminirana, ne znaš gde da gaziš - hladnokrvno pripoveda Blaža Tešanović, vođa tima, inače rodom iz Banjaluke, prekaljen na minskim poljima Iraka, Koreje, Konga, Mozambika, Libije.
Dok priča savršeno mirnim glasom lišenog svih emocija, kao da prepričava neku zgodu iz svakodnevnog života, ovaj grmalj od stotinak kilograma, plus desetak kila teške opreme koju nosi na sebi, zviždukom zebe doziva deminere na pauzu. Na pitanje da li su njihove porodice svesne opasnosti kojima se ovi hrabri ljudi izlažu, Blaža šarmantno odgovara da njegova supruga i dvoje dece žive u iluziji da sve nije baš tako crno kao što izgleda.
- Ne znaju oni ni pola od ovoga što se ovde dešava, a i zašto bi? Neka ih, neka žive mirno i deca neka sretno odrastaju, tata je tamo negde na putu, na poslu, poslaće 1.000 evra plate, biće svega. Gledam na ovo kao na svaki drugi posao - kaže Tešanović.
Kolona umornih deminera prilazi velikom hrastu lužnjaku. Pola sata rada je isteklo, valja se odmoriti. Na svima teški panciri, specijalne čizme, ispod šlemova s vizirom oznojena lica. U rukama nose detektore i nezaobilazne pipalice. Ide se, objašnjavaju, centimetar po centimetar, prvo se detektorom pređe, pa onda bocka.
- Najviše volim kad već u prvom danu neko naiđe na minu, onda su i drugi oprezni. Ovako već danima i nedeljama ništa. E, to je opasno, onda se družina opusti, pa kad misli krenu, a ono '’buum!’’ Ovde popravnog nema! - kazuje Blaža, a jedini Rus u bosanskoj ekipi Nikolaj sa Saharina, oženjen Sarajkom, ćuti i podozrivo ispod oka gleda novinare, a na pitanje bi li i on nešto rekao, odgovara: '’Njet, njičevo dlja žurnaljisti.’’
Saša Jeličić, mlađani oficir iz Prijedora, bivši gimnazijalac i kompjuterista, veli da ga je nemaština u Bosni naterala da 1999. godine krene u avanturu zvanu deminiranje. Najpre je završio obavezni osnovni kurs za deminere, potom kurs za vođu tima, pa na kraju za monitoring. Primećuje se da je tužan i rastrojen. Jutros je, kaže, stigla vest da je kod Gornjeg Vakufa poginuo njegov dobar drug, deminer Esad.
- Gde nisam do sada bio, sa Amerima po belom svetu mine čistio. Glava uvek u torbi, ali ne boji se niko od nas. Dok je ratova i ljudskih gluposti, biće i nas, tako biti mora, tako je zacrtano. Nagledaš se svega, raspolovljenih ljudskih telesa, razbacanih udova na sve strane. Na sve se to ogugla - veli Jeličić.
