Izvor: Blic, 25.Okt.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čekajući predsednika neženja
Čekajući predsednika neženja
U Martin Brod, naselje na ušću Unca u čudesnu i živopisnu Unu u Federaciji BiH, vratila se većina njegovih predratnih stanovnika srpske nacionalnosti. Oni ovde žive u slozi s bivšim i sadašnjim komšijama Bošnjacima. Nekad su Martin Brod pohodili turisti i ljubitelji prirode zbog slapova i brzaka planinskih reka koje penušaju u svojoj razigranosti, onda je zavladao ratni muk, pa su svi ponovo počeli da traže niti koje će povezati pokidanu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sreću zavičaja.
- Ovdje narod opet dolazi, a mi se nadamo da ćemo od turizma moći da živimo malo bolje nego sada, jer nemamo posla. Fabrike ne proizvode, ništa nije kao prije, ali mi se opet vraćamo ovdje jer uz Unu i naše voće, njivice, koje nisu izdašne ali dovoljno plodne, može se preživjeti - priča grupa povratnika u Martin Brod.
Na jednoj klupi, uz hladno pivo, sastali se Miroslav Reljić, Dragan i Gojko Rodić, te njihove komšije... Kažu da je nekad ovde živelo tri stotine stanovnika, ali su ratovi, kolonizacije i izazovi boljeg života mnoge odveli odavde.
- Sve je ovdje nekako opustjelo, tako se mi osjećamo, čak je utihlo i školsko zvono. Najviše nas posjećuju ribolovci, imaju razloga jer je Una bogata i čista. Do sada se vratilo 180 porodica koje su obnovile isto toliko kuća. Doći će i ostali, nigdje nama nije ljepše nego ovdje. Jedino se djeca i omladina ne vraćaju, eto u našoj školi je samo osam učenika, to nam je briga - veli Pero Rodić, ispred čije prodavnice se okuplja većina povratnika.
Osim po slapovima i prirodnim lepotama kakve se retko sreću po krševitoj Bosni, glas o Martin Brodu pronosio se i po izvoru babe Butare. Kakvu sudbinu je za ovog vakta u kojem su puške i topovi govorili više nego ljudi, doživeo čuveni izvor baš kao i učitelj Nedeljko Šobot, brkajlija nekad poznat po predsednikovanju u Udruženju neženja.
- Kako ne bismo znali, Šobot je proglasio i Dan neženja koji se poklapao s Danom mučenika 22. marta... a ona voda, babin izvor, to je za nerotkinje.Voda i sada teče, a učitelj Nedeljko je negdje u Srbiji, u Jugoslaviji, obećao je da će se i on vratiti u Martin Brod, svi ga čekamo ali Neđe nema, pa nema. Zato u njegovo ime ispijamo ovu pred prodavnicom - kažu ovi kršni i vremešni Krajišnici.
Na toplom jesenjem danu 'raskokodakali' se poput neke živine, valjda je tako uvek kad malo više popiju, pa umesto o sebi i životu u zavičaju, razvezli priču o svom Nedeljku, učitelju i bekriji:
- Šobo bi nam dobro došao, sve nam se pričinjava da je tu negdje, da nas sluša, samo neće da se javi. Sve hoću da mu i koju pivu poručim, neka je, možda će tako prije doći - računa Blagoje Cvrkalj. Kaže tnog predsednika Udruženja neženja bio delotvoran za ukupnu ekonomsku situaciju, a ni politika ne bi bila na gubitku.
- E, ovako, kada bi se on vratio, pročulo bi se to u narodu kao i za ovaj izvor koji pomaže nerotkinjama, tu bi se sastale žene iz cijelog svijeta, što zbog Neđe a što zbog vode, pa potomstvo ne bi došlo u pitanje - analiziraju ovde.
Priča o lekovitoj vodi sa vrela babe Butare seže još od davnih vremena, još kada je dolinom Une probijana trasa železničke pruge, starija je od pola veka. Elem, ispod trase je izbilo vrelo u koje su upadali odroni, ali ono je uvek ostajalo na površini, voda je pronalazila put. Uvek je bila jednako bistra i hladna. Onda se ovde odnekud doselila Marija Majstorović, dobila grunt, a s njim i vrelo. Stariji meštani sećaju se da je ona u poznim godinama, po pričanju imala je preko šezdeset, rodila sina Nikolu. To su doveli u vezu s ovim izvorom od kada mu i dodeliše čudotvornu moć.
- E, da ja tebi, junače, pravo kažem kako je to bilo. Jedni kažu da muža nije ni imala, samo ovu vodu pila, a drugi opet vele da jeste vodu pila, ali se pri tome i naginjala... - reče neki šeret, valjda da utvrdi istinitost predanja. Zbog toga su vrelo prozvali Butarinim, pa ga mnogi pohodiše. Najviše ih je, kaže neki Karanović, bilo iz Slovenije i sa Kosova.
- Sve do ovog rata narod je dolazio, radio sam na željezničkoj stanici, u kafani koja je uvijek bila puna. Oni koji nisu mogli dovesti ženu, odnosili su vodu u plastičnim kantama. Sad urijetko ko svrati, osim nas povratnika svi drugi su zaboravili vodu - priča Pero Rodić. On se prvi vratio u Martin Brod. Otvorio je trgovinu, mada ga svi doživljavaju kao ugostitelja i zato pred trgovinom po vazda piju i sjede. Kažu da je Pero najbolji stručnjak za pečenu pastrmku, a umije bolje od drugih ispeći i rakiju drenju, šljivovicu ili kruškovaču.
Milan Pilipović
