Izvor: Blic, 30.Apr.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čega se sve plašimo
Čega se sve plašimo
Neko ne podnosi škripu krede po tabli, ima onih koji se nikad ne bi popeli na terasu nekog oblakodera, a ima i onih koji se zavlače pod jorgan kada spaze noćnog leptira. Iracionalni strahovi - fobije, ne poznaju granice.
Reč je o osećaju neugodnosti koji se može prevazići uz pomoć volje. Samo u retkim slučajevima naći se pred 'opasnošću' izaziva reakcije pravog straha. Iako je reč o bezrazložnom strahu, to ne znači da je on manje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << stvaran.
Kao i na mnogim drugim poljima, i kad je reč o fobiji ljudska mašta ne zna za granice. Tako, na primer, dromofobične osobe plaše tramvaji, metroi ili autobusi, dok oni koji pate od triskaidekafobije imaju strah od broja 13. Nekada mogu plašiti najrazličitije situacije ili predmeti, ponekad i na osnovu ličnog iskustva, ali češće se javljaju zbog promena u društvu ili dolaska nove mode. Vrlo je verovatno, na primer, da će povratak ptičjeg gripa u Aziji dovesti do porasta broja onih koji pate od alektorofobije, straha od pilića.
Postoje i univerzalne fobije, možda zapisane u DNK (akrofobija - strah od visine, akluofobija - strah od mraka, strah od različitog...), ali postoje i kulturološke fobije koje se menjaju iz generacije u generaciju. 'Danas se razlikuju stimulansi kojima je čovek okružen', objašnjava Đorđo Nardone, psihoterapeut, 'i različiti su uslovi u kojima živi. Iz toga proističe da današnji strahovi nisu isti kao oni od nekada.' Iako neki od njih, kao što je hemofobija (strah od krvi) ili arahnofobija (strah od pauka), postoje kroz vekove, te se može govoriti i o eventualnom genetskom poreklu ovih strahova.
Fobija predstavlja ekstremni iracionalni strah koji ne predstavlja realnu pretnju i sa kojim se drugi ljudi suočavaju bez posebnih psiholoških problema. Ali, zašto onda fobija pogađa neke ljude?
Možda zbog toga što su u dalekoj prošlosti te iste preterane reakcije bile korisne za ljudsku vrstu. Strah, zapravo, ubrzava rad srca i izoštrava čula, pripremajući telo na beg. Možda i nije slučajno što se najraširenije fobije odnose na četiri potkategorije koje su verovatno i naši preci osećali: strah od insekata (pauci) i životinja; od prirodnog ambijenta (visina, mrak); od krvi i rana; od upadanja u zamku (klaustrofobija - strah od zatvorenog prostora).
Mnogi stručnjaci, pre svega psiholozi, odbacuju teoriju da se strahovi prenose genetski i smatraju da se oni 'uče'. Kada dete vidi majku ili oca koji sa užasom reaguju pred bubašvabom ili pred krvlju, to će verovatno uticati na buduće strahove kod deteta.
Iako vrlo rasprostranjene, fobije retko postaju predmet specijalista jer fobična osoba više voli da u sebi čuva svoj strah i da jednostavno izbegava predmet ili situaciju koja ga plaši. Međutim, takvo ponašanje često dovodi do još veće anksioznosti. Šta činiti?
Mnogi smatraju da u lečenju treba primeniti princip 'klin se klinom izbija'. Onoga ko se, na primer, plaši zmija, treba staviti u zmijsko leglo, ali stručnjaci smatraju da je to beskorisno: većina fobičnih osoba zapravo je savršeno svesna da ne postoji objektivna opasnost, pa ipak oseća nelagodu.
Stoga lekari smatraju da je bolje postepeno izlagati se onome čega se plašimo. Još efikasnijom pokazala se 'strateška psihoterapija': zahvaljujući lukavstvima i različitim sugestijama, fobična osoba je prinuđena da koncentriše svoju pažnju na nešto drugo i da prevaziđe strah, a da toga i ne bude svesna.
CDC/IB
