Izvor: Blic, 06.Maj.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Brat i sestra pogrebnici
Brat i sestra pogrebnici
Jasmina Erdelji i njen brat Nikola Kamdžijaš saradnici su u nesvakidašnjem biznisu: vode pogrebno preduzeće 'Eukaliptus' u Kikindi. Sestra vodi prodavnicu, a brat radionicu za izradu opreme. Kada ih pitate, oboje kažu da nisu nameravali da se bave ovim poslom, ali posao se sam nametnuo. Izgleda kao da im je suđeno: njihov pradeda Đoka Reljin iz Mokrina, još u ono doba je vozio pogrebna kola.
- Dedino je to maslo; moj otac Nikola bio je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << stolar, imao i radnike, radio privatno veći deo svog radnog veka. Pravio je svodove, stepeništa, kad je počela kriza, a on kaže: 'Nema ‘leba ni od stepeništa, moramo da radimo nešto drugo' - prepričava Milan Kamdžijaš, otac mladih preduzetnika.
- Devedesetih, kad smo počinjali, ko god je hteo da krene privatno, odmah je bio maltene sumnjiv, bilo je jako teško registrovati se, obaviti sve potrebne formalnosti. 'Držali' smo u svoje vreme celu Vojvodinu, pošto jedini proizvodimo opremu, kod nas su dolazili kupci iz bačkih opština, iz Novog Kneževca, Čoke... Ovo je posao kao svaki drugi, ali je marketing drugačiji, niko ne voli da na radiju čuje našu reklamu, trgnu se ljudi, kažu, nemoj mi puštati pogrebna zvona dok ručam! - objašnjava Jasmina, a onda objašnjava kako se snalazi u tom svom poslu:
- Nama je najveća satisfakcija kad oni kojima je neko najdraži umro posle sahrane kažu da smo sve odradili kako valja, da smo mislili na sve. U tim trenucima ljudi su potreseni, često pod sedativima, a u takvom stanju moraju da odlaze u institucije i daju podatke o najmilijima. To ne može niko drugi da uradi umesto njih jer je propis takav. Radimo 24 časa dnevno, vozila i naši radnici uvek su u pripravnosti. Dešava se da čovek dođe očajan, kaže: 'Nemam ništa, kako da vam platim?', a ne zna da penzijsko i invalidsko osiguranje pokrivaju troškove sahrane, pa se to posle refundira. Događalo se i da nam ne plate, ali to je retko; i to je rizik profesije. Uglavnom su ljudi izuzetno pošteni, i uvek se vrate i plate sve.
- Viđao sam da ljudi, odrasli muškarci, padaju kad vide da naša kola stižu. Neka je pokojnik i od sto godina, opet je njegovoj porodici žao. U našem poslu se ne bira, a na sve mora da se pazi: običaj na sahrani je drugačiji od sela do sela. Negde ukrste preko pokojnika dve niti crvene vune; negde se sanduk na rukama donosi do groba; ono što je u jednom mestu uobičajeno, to je u drugom maltene uvreda. Mi sve moramo da znamo, propusta ne sme da bude - priča tata Milan.
Jasmina dodaje da se za ovih desetak godina već navikla na sve, svakakvih je, kaže, situacija i priča bilo:
- Ali, nisam očekivala da će umirati toliko ljudi, i to sve mlađih. Evo, od početka godine u Kikindi je umrlo oko trista ljudi. A gde su još i sela, to nisam ni stigla da izračunam... G. P. Sanduk za taštu
- Biva zaista teških trenutaka, svakodnevno viđamo ljudski bol. A bude i ravnodušnosti, i ružnih svađa između rođaka. Ili, sećam se da je jednom došao zet, gleda, razgleda... kako se samo zadovoljno smejao dok je naručivao sanduk za taštu. Ili, dolaze dva brata koja su u svađi da pitaju šta je od opreme za pokojnog oca naručio onaj drugi brat! A ima i ljudi koji dođu pa nam kažu: 'Šta se žalite, vi barem imate posla!' - priča Jasmina.
