Izvor: Blic, 18.Jan.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bolnica koja se raspada
Bolnica koja se raspada
Bio je mrak kada je Milena Glišić (38) smestila sina, teško obolelog od infekcije centralnog nervnog sistema, u prostorije Instituta za infektivne i tropske bolesti u Beogradu. Izmoreni bolešću i brigom, brzo su oboje zaspali.
Ujutru, kada je otvorila oči kraj sinovljevog uzglavlja, na tren je zaboravila na njihovu muku, jer joj se nad glavom nadvijao užas. 'Malter je otpadao sa plafona i činilo mi se da će se svakog trenutka srušiti, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pridržavali su ga popucali zidovi', opisuje Milena sobu ove inače sumorne zgrade, građene još početkom prošlog veka, a u kojoj se i danas zbrinjavaju teško oboleli od najtežih infekcija.To je, inače, jedini Institut ove vrste u zemlji. Na njegovom najtežem odeljenju prof. dr Svetlana Nikolić, načelnik odeljenja za obolele od infekcije centralnog nervnog sistema, provela je skoro ceo svoj život.
'Godinama posmatram nemoćno kako se zgrada raspada i pokušavam u takvom okruženju da normalno mislim i radim. Zidovi se obrušavaju, zbog zastarelih instalacija često pucaju cevi, često kao jutros nema grejanja, a kada se pojavi neko zarazan, mi nemamo čak ni uslova za karantin. To je, najblaže rečeno, nehumano', kaže načelnica odeljenja čiji su bolesnici smešteni na aparatima za veštačko disanje. Ovo odeljenje je prepolovljeno, u drugoj polovini već četiri godine je gradilište. Poslednjih godinu dana prazno.
Prof. dr Mijomir Pelemiš je postavljen za direktora Instituta marta prošle godine. Već godinu dana hvata se za glavu od problema koji sustižu jedan drugi. Preskačući grede i raskopine pokazuje nezavršeno odeljenje za karantin. Kroz pust, napušten građevinski prostor, prelama se piskav zvuk iza dasaka prekrivenih najlonom.
'To je aparat za reanimaciju. Odmah iza ovih dasaka nalazi se odeljenje za intenzivnu negu i reanimaciju', kaže Pelemiš.S druge strane Zorica Nikolić, glavna sestra odeljenja za intenzivnu neguj smrknuta lica, izbegava da se slika, žali se kako kroz daske, odmah ispred postelja bolesnika koji leže na reanimaciji, bukvalno duva vetar. Ona pokušava da osposobi kolica kojima treba da preveze nepokretnog bolesnika. Ne uspeva joj i baca sa strane odvaljenu gumu. 'Stotine njih nam je obećalo da će kupiti kolica za nepokretne bolesnike, ali od toga ništa', mrzovoljno kaže.
'Ničeg nema. Na svemu štedimo. Da nije ljudske volje, ovo odeljenje bi se odavno zatvorilo', tiho se poverava Maja Aščerić, sestra na intezivnoj nezi.
'Ma, čitava zgrada je u totalnom raspadu, to je zasluga bivšeg rukovodstva. Najbitnije za sada je da se završi karantinsko odeljenje, čija izgradnja je započeta još 1998. godine pod patronatom Saveznog sekretarijata za zdravlje', kaže direktor.
Gradnju je započeo 'Koling' u postojećoj zgradi, koja je proširena, ali do sada je urađeno 30 odsto radova. Kada je nestalo novca, nestao je i 'Koling'. A, da bi se svi neophodni radovi završili potrebno je milion maraka.
'Kada odem u Sekretarijat za zdravlje, kažu: ‘Ali para nema’', žali se direktor.U Institutu koji zbrinjava najteže bolesnike iz cele Jugoslavije nedostaje skoro sve. Oni trenutno imaju samo dva aparata za veštačko disanje, a i oni nisu novi. Svi ovi problemi nisu svežeg datuma. Institut godinama nema adekvatne aparate. Reagensi za bakteriološka i virusološka ispitivanja nedostaju već godinama, a bez njih je nezamislivo postaviti dijagnozu i lečiti bolesnike od zaraznih bolesti. Nema merača za pritisak, a što se tiče lekova ne može se reći da ih uopšte nema, ali nema ih dovoljno. Nema najskupljih antibiotika, neophodnih za lečenje teških infekcija.
'Sagradili su fontanu ispred Instituta, a šta ću ja sa fontanom, kada sve propada', pita se direktor, krećući se dalje ka zgradi u kojoj se leče crevne infekcije. 'Džabe je i da se renovira, ona tone', konstatuje.
A na odeljenju crevnih infekcija je soba u kojoj je pre neki dan pukao radijator, a potom i kanalizaciona cev. 'Ovde su se slivale fekalije', kaže sestra. Kada neko od novozaposlenih na ovom odeljenju bude primoran da ode u toalet, upozoravaju ga da netremice gleda u rupu na plafonu, kako mu se ne bi plafon srušio na glavu.
'Ukoliko se ovakvo stanje Infektivne klinike zadrži, pitanje je šta će se dešavati u godinama koje slede, jer sve veći broj naših ljudi putuje po inostranstvu i egzotičnim zemljama. Ima pacijenata koji dolaze iz afričkih zemalja, sa veoma teškim zaraznim bolestima, kao što je hemoralgična groznica, za koju je karakteristična velika smrtnost, te je neophodno izolovati svakog pacijenta koji dolazi ovde, ali, kao što rekosmo, mi karantin nemamo', kaže direktor. Srbija jeste siromašna, ali ako jedini Institut za infektivne bolesti nema karantin, odeljenje za izolaciju, zar to siromaštvo ne postaje monstruzno? Tanja Nikolić-Đaković
