Izvor: Blic, 20.Feb.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bolnica izgubljena na partiji
nadomešćuju fatalnu bedu u zdravstvu
Bolnica izgubljena na partiji pokera
Pogledajte ovo, kaže sestra na II odeljenju Prve hirurške u Beogradu, uvodeći nas u bolesničku sobu.
- Valjevska ratna bolnica.
I stvarno, osamnaest oguljenih bolničkih kreveta, sabijenih tako da između njih jedva ima mesta da se po strance uvuče sestra, ispunjeno je neobrijanim ljudima. Oni stvarno izgledaju kao prekobrojne žrtve kakve stihije ili rata, na brzaka >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << zbrinute u nekoj školi, privremeno pretvorenoj u bolnicu. Njihovi kaputi vise na čivilucima, neki leže i potpuno obučeni, a Mihajlo Nikolić, iz Slišanja, opština Lebane, koji je potegao za Beograd da mu operišu kilu, ugrabio je priliku da se obrije u retkim trenucima kada jedini lavabo u prostoriji nikome nije potreban.
- Šta ja znam. Svuda je tako - kaže, dok mu oči u ogledalu traže sestru koja ide po sobi od čoveka do čoveka i pomaže im u raznim sitnicama. Sestra ispred sebe gura kolica za previjanje sa celom celcatom limenom kantom za đubre. Koliko su stara?
- Ne znam. Ja sam ovde dvadeset pet godina. Kad sam došla, bila su već malo olupana. Ni soba za sestre nije krečena od tada.
- U Prvoj hirurškoj, danas Institutu za gastroenterologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, radili su svi lekari akademici osim Isidora Papa - kaže direktor, profesor dr Vasilije Kalezić.
- Mi smo poslednja instanca pomoći. Sve što ne može da se uradi u Bosni, Srbiji, Crnoj Gori, šalje se nama. Mi možemo.
Čime to rade, nije baš najjasnije. Tu, skoro, rendgen im nije radio nekoliko dana. Kanalizaciona cev iz jedne od operacionih sala je procurila i sjurila hektolitre vode u prostoriju sa rendgenom.
- Oni ovim rendgenom, koji je star decenijama, rade sve što se u svetu radi. A da imaju neki digitalni japanski rendgen koji ne zrači, ili ne daj bože ultrazvuk… Pa to bi bila muzika! Svetska nauka, umetnost! - kaže dr Kalezić.
On je jedan od onih ljudi koji će, uprkos tome što je Prva hirurška 3. oktobra bila jedina zdravstvena organizacija koja je, na čelu sa njim, potpisala dokument kojim se pridružila protestu zbog izborne krađe, biti sklonjen sa funkcije od strane DOS, pošto je tu postavljen od strane SPS. Naravno, trećeg je dobio momentalni otkaz, ali je administracija bila prespora, pa nisu stigli da mu ga uruče.
- Da sam bio neki funkcioner u stranci, ne bi bolnica izgledala kao iz filmova strave i užasa. Mi smo, prosto, bili na repu događaja. Nismo bili bitni prethodnoj vlasti – kaže.
U dve operacione sale na II odeljenju leže ljudi spremni za operacije. Jedna devojka se trese kao prut ispod grube, vojničke ćebadi među čistim, ali izlizanim čaršavima. Lepa je i pogled joj je izmučen, srneći.
U samoj sali očigledno da je učinjen napor da bar tu stvari budu koliko-toliko u redu. Pa opet…
Hirurg pravi prvi rez na Velinki Čabović, a zatim po utrobi sređuje žučne puteve. Jedan od ljudi koji obigravaju oko Velinke nema masku na licu.
- A što ti nemaš masku na licu, a svi drugi imaju?
- Zato što nemam!
Sve fali na Prvoj hirurškoj…
- Svi uslovi koji nam nedostaju čine da operacije budu mnogo duže i teže nego što bi mogle biti - priča glavna sestra Snežana Antonijević, oslonjena na sterilizator star trideset godina, na koji je tokom neke ingeniozne popravke našrafljena baštenska slavina iz koje voda kaplje u bidon za destilovanu vodu za kamione, sa levkom.
- A mi dnevno u proseku obavimo dvadeset teških operacija.
'Iz trbuha izvađen tumor veličine košarkaške lopte, težine šest kilograma…', piše u nekom od onih lekarskih izveštaja koji viri iz pisaće mašine na stolu. Izvađeno malopre. Onoj devojci koja se tresla pod vojničkim ćebadima.
Ispred dela sa operacionim salama, majstori užurbano rade.
- To je bila bolesnička trpezarija, dnevni boravak - priča jedna bolesnica u kupatilu, kod jedine tuš-kabine na čitavom odeljenju koja radi. Izvrnuti poklopac od kante za đubre služi kao ogromna piksla. Ali je i slivnik kabine pun svega i svačega. To je danas dnevni boravak i soba za pušenje za pacijente, pa tu i kuvaju kafu, a i jedu.
U kupatilu za prijemnu obradu bolesnika, još jedna od onih rupa u plafonu, izlizana kada i, odnekud, kilo hleba na čiviluku.
Na podu kabineta dr Kalezića su aluminijumske pločice kakve su stavljali u škole ranih pedesetih, a preko njih leži tepih izlizan do debljine korica školske sveske. Sav nameštaj je prekriven najlonima, osim njegovog stola i par stolica. Kao da će sad da uđu neki radnici i sve odnesu negde gde ima farbe na zidovima. Ulazi jedna sestra:
- Direktore, ako ne dobijemo serum za Rh-faktor, staćemo. A ako mi stanemo, staće klinika.
Dr Kalezić diže slušalicu da rutinski negde izmoli RHDF antiserum, bez kojeg njegova ruinirana bolnica ima funkciju hotela za bolesne.
- A da li ste znali da je ovu zgradu profesor Koen dobio na pokeru od kralja Aleksandra? Branko Čečen
