Izvor: Blic, 12.Avg.2009, 06:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bio zarobljen u telu žene
"Naterao me da kopam septičku jamu, i na dubini od četiri metra počeo da me zatrpava zemljom vičući 'umri, umri’... ja sam dozivao u pomoć. Komšija je dotrčao, mog oca gurnuo na zemlju, mene izvukao... Nije mogao da prođe dan da me nije tukao. Smetalo mu je moje prisustvo, moje biće. Govorio je da bi voleo da ne postojim”, počinje svoju ispovest podgoričkim "Vijestima” Marko Bojanić, muškarac rođen u telu žene.
Ovaj Podgoričanin, nakon >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << skoro tri decenije sukoba sa okolinom i borbom za priznanje njegovog samoodređenja da je muškarac rođen u pogrešnom telu, danas sa suprugom živi u Rimu, nedaleko od mesta na kome radi kao menadžer u turizmu. Sa osmehom kaže da sebe smatra, nakon četiri operacije transformacije tela, uspešnim i srećnim čovekom.
- Emotivno sam ispunjen. Uživam u braku, planiram budućnost. Decu... - kaže dok pogledom prati suprugu Snežanu sa kojom se venčao pre malo više od mesec dana na podgoričkoj "Plavnici” uz prisustvo i podršku, kako kaže, ogromnog broja zvanica.
- Svadba je dosta koštala, ali Sneža je to zaslužila. Zaslužila je i mnogo više. Želeo sam da pokažem svima svoju ljubav -
kaže Marko i pušta snimak sa venčanja za koje su bili angažovani brojni crnogorski muzičari, folklorno društvo sa Cetinja i dekorateri iz inostranstva.
Unuk sa majčine strane, kako s ponosom ističe, čuvenog američkog vojnika Nika Dragojevića, dobitnika Silver stara, Purpurnog srca, dva francuska odlikovanja, napominje da je on "simbolički Nik”, te da ga inat određuje.
- Možda se nigde u svetu toliko ne inate ljudi, kamen, gora i život kao u našoj Crnoj Gori - priča Marko, koji je insistirao da se ne pominje ime koje mu je dato po rođenju.
- Hvala Vladi Crne Gore i njenim institucijama na podršci u konačnom definisanju mog identiteta - kaže, ponosan na zvanična dokumenta izdata u Crnoj Gori na kojima piše: pol-muški, ime-Marko, prezime-Bojanić.
Pravoslavni vernik, kršten u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Marko kaže da je tokom 37-godišnjeg života prošao golgotu, da je godinama, a u pojedinim trenucima posebno, nosio svoj krst, "bio razapinjan”.
- Najveći deo svog života nisam mogao da budem ono što jesam. Rođen u telu žene, morao sam da suzbijam svoje emocije, smatrao sam da trpim veliku nepravdu. Često sam se pitao zašto baš ja? zašto se ovo dešava meni? Pomišljao sam na samoubistvo - priča Marko sećajući se perioda svog odrastanja u porodičnoj kući u Podgorici, koji su obeležili više ili manje konfliktni odnosi sa delom familije i komšijama.
Problemi uslovljeni "biološkom greškom” nastupili su već kad je progovorio.
- Govorio sam u muškom rodu. Moji roditelji su odmah počeli da me ispravljaju, misleći da ja grešim, insistirajući da se izražavam u ženskom rodu - priča Marko, napominjući da probleme sa samoodređenjem nije imao nikada, već da je od ranog detinjstva znao da je rođen u pogrešnom telu.
Kao dete, zaljubljen u muške igre, naročito fudbal, kaže da nije podnosio da mu oblače suknje i haljine, da je tada vrištao, skidao sve sa sebe, bio agresivan.
- Znao sam da se povučem. Tada bih, na ćošku od kuće, uzimao dva kamena, udarao jednim o drugi i pevao. Molio sam nebo i zvezde da mi pomognu - priča Marko.
Prijatelji iz detinjstva i kum Dejan Vujić, sa kojima održava kontakt i danas, bili su mu, tvrdi, podrška, i verovali mu, zvali ga muškim imenima. I majka je bila na njegovoj strani, dok ga, tvrdi, otac nikada nije prihvatio.
- Bio je strog. Prema svima, naročito prema meni. Kada bi prošao pored mene, udario bi me šakom u glavu, želeo je, kako je govorio, da me dovede u red. Znao je da kaže "E, nećeš bez kako ja hoću”. Govorio je "Ja sam je stvorio, ja ću je ubiti” - priča o vremenu do svoje devetnaeste godine, kada definitivno napušta roditeljski dom i odlazi u Beograd i Sarajevo.
Upisuje ekonomiju i tako se udaljava od svakodnevnih situacija u Podgorici, u kojima njegova familija insistira da nosi žensku garderobu, šminkaju ga na silu, i dovode mu potencijalne prosce.
- Majka me je razumela, ali mi nije mogla pomoći. Znala je sve. Kada sam napuštao dom, izvinila se zbog svih tih godina moje nesreće - priča Marko, napominjući da su ga i tada mnogi gledali kao muškobanjastu devojku, i kao takvog ga voleli.
- Nisam više mogao da podnesem da me gledaju kao čudaka. Odlučio sam da idem dalje. Želeo sam, pre svega, da ispravim grešku prirode i postanem i u formalnom smislu ono što sam bio celog života - muškarac - priča Marko. Dodaje da je i pored muka koje je pretrpeo u rodnoj zemlji ponosan na to što je Crnogorac, tradicionalista, kao i da voli da zapeva uz gusle.
Nikad neće zaboraviti prvu operaciju u Rimu.
- Jedva sam čekao. Operacija je trajala tri i po sata, sedam lekara je radilo. Kada sam se probudio iz anestezije, rukom sam dotakao grudi. Nije ih više bilo - priča Marko. Godinu dana nakon prve, odlučuje se za drugu operaciju kojom su mu korigovane genitalije. Urađena je u Beogradu. Još dva puta je išao pod nož, sve dok mu na zvaničnim crnogorskim dokumentima nisu upisali "Marko Bojanić, muškarac”. Nakon toga se vraća u Rim, obavezama i prijateljima...
- Dobijamo li svojim rođenjem sve? Naravno da ne! - kaže Marko dok otvara šampanjac u slavu života.
Ponižavan i na majčinoj sahrani
Veći deo familije nije prihvatio Markovu promenu pola, što se najizrazitije videlo na sahrani njegove majke. Kaže da mu nisu dozvolili da prima saučešće.
- Ponašali su se kao da ne postojim. Sa mnom niko nije pričao, a na posmrtnici su napisali ime koje mi je dato po rođenju" Tražili su da stanem sa sestrama. Hteo sam da kažem nešto, ujak mi je rekao "Mrš”" Doveo sam popa i zapalio sveću, pola ljudi je pobeglo vani. A u posmrtnom govoru, koji je držao stric, pominje samo moga brata, kaže "sin jedinac”" Dok je kolona išla, familija me je izgurala iz kolone. Sam sam išao sa strane... - priseća se Marko scene za koju kaže da je jedna od onih koje su ga najviše zabolele u životu. Ipak, godinu dana kasnije, bratstvo Bojanića počinje da se šali: "Imamo jednu lošu i jednu dobru vest. Loša je da smo izgubili sestru, dobra je da smo dobili brata, neka nam je srećan”"
.jpg)
