Izvor: Blic, 19.Jun.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bežala sam od ustaša, sada neću da bežim!
Bežala sam od ustaša, sada neću da bežim!
Valjda od 5. oktobra nije bilo toliko policije na jednom mestu koliko ih je juče ujutro bilo u Pionirskom gradu u Beogradu. I cisterna za slučaj požara i kola Hitne pomoći i nekoliko desetina policajaca. Neki su se 'mačevali' pendrecima pokušavajući da prekrate dosadu.
Stotinak metara dalje okupilo se više od sto izbeglica kojima nije bilo nimalo dosadno. Četvrti opštinski sud prinudno iseljava prve tri od četrdeset >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << 'bespravno useljenih porodica izbeglica'.
To iseljavanje traje još od 1993. godine kada su Komesarijat i Pionirski grad raskinuli ugovore.
Dok čekaju da izvršitelj dođe, izbeglice su rešene da po svaku cenu ni danas ne izađu. Pripremili su i svoju taktiku. Svi da stanu ispred paviljona i da ne puste policiju unutra da im izbaci stvari. U prvim redovima žene i mala deca.
Branislav Ilić iz Peći je posebno ratoboran:
- Je l’ ste videli kako se Šveđani biju sa policijom?! I to zašta? Zbog globalizacije! Samo se vi smejte! A da svi uzmemo po jednu kamenicu. Oni palicama, mi motkama! Ako smo se pokupili da stojimo kao žene, onda bolje da idemo. E, a kad nas izbace, posle će svi u glavu da se bijemo. A ovako smo bar pokušali.
Do tuče na kraju nije došlo, mada je u jednom trenutku temperatura bila na ivici ključanja. Ilić je na kraju iz nekog razloga udario ženu i oborio je na zemlju, a onda se mirno udaljio naočigled dvadesetak policajaca koji su bili na korak od njega.
Na spisku za iseljenje je i Nikola Stojisavljević iz Gospića. On sa majkom i sestrom ovde živi deset godina u jednom paviljonu u stanu od četrdesetak kvadrata. Lepo je opremio stan, navikao se na novi život, a sad je strašno nervozan i pali cigaretu za cigaretom. Na ulazu je napisao na kartonu 'Pravo na život', a policiju dočekao tako što je žardinjeru pomerio na sred puta.
- Ne nude nam ništa. Ne znam gde bi išao. Mi nećemo nikud. Evo, sad policija kaže da ćemo u Krnjaču, Obrenovac ili Bajinu Baštu. Preko kumovskih veza rešavaju pitanje sirotinje. Neki privatnik se uselio dole u podrum, a ovde hoće da mu daju poslovni prostor - priča Nikola.
Gordana Brnić je lekar u Domu zdravlja na Zvezdari, u Beograd je došla iz Sarajeva.
- Lečila sam Raifa Dizdarevića i Hamdiju, a sada živim u 20 kvadrata kao pružni radnik. A ovde hoće da im otvorim bolovanje za dvadeset deka kafe i sok. E, mene ne mogu kupiti! Meni ne treba kamion, ja imam jedan kofer i mogu odmah izaći i otići iz ove ciganije. Ali ja od svoje plate ne mogu plaćati stan, ako se vratim u Sarajevo, ne mogu živeti jer tamo nemam posla - ljuta je Gordana. - A pogledajte ko ovde živi. Imate li ijednog kriminalca, ijednu prostitutku!? Evo, ova gospođa je radila u 'Zadarskoj banci' - pokazuje Gordana na simpatičnu ženu pored nje - a pitajte je koliko je beogradskih prozora oprala da bi prehranila svoju decu.
Nastaje dugo ubeđivanje sa pravosudnim organima. Izbeglice tvrde da im Sekretarijat nije obezbedio smeštaj, ovi iz suda i Pionirskog grada tvrde da izbeglice nisu htele da prime pozive.
Iznenada se pojavljuje pomoćnik direktora Pionirskog grada i među izbeglicama nastaje komešanje, vika, psovke. Oni veruju da je on kriv i da lobira za njihovo iseljenje.
- Marš, đubre julovsko! - viče i kreće prema njemu preteći prstom Mladen Mandić. - Najveći si lopov, sve si pokrao. Bio si radikal, pa socijalista, pa 'spoovac', sad si u DOS-u. Ali, uvek si zamenik direktora! Da ti odem kući, da vidim gde ti živiš!
Gordaninoj majci, srčanom bolesniku, pozlilo je i Gordana trči kod nje i ubacuje joj tabletu pod jezik.
Jedna baba se umešala među policajce:
- Beži, baba, dole! - kaže joj jedna 'plava uniforma'.
- Neću! Bežala sam od ustaša, sad da bežim i od vas. Oni su mi uzeli sve, sad ćete i vi! - kaže baba i prkosno iskorači u suprotnom pravcu od naređenja.
- Šta sam sve preživela i da mene prvu isterujete! - obraća se jednom policajcu poznaniku 78-godišnja Gina Petrović i pita policajca da li se seća njenog pokojnog muža.
- Kako ne bi znao Radenka. Bio je nepokretan, u kolicima - potvrđuje ovaj.
- Umro je petnaest dana posle, kad ste nas onomad iseljavali.
Sa Ginom se iseljavaju i njena ćerka koja živi 25 godina u Beogradu i predaje matematiku u školi 'Đuro Strugar' i unuka koja ima oko sedamnaest godina.
- Ja vaspitavam tuđu decu, a moje nema gde da spava. Kad nas izbace, ne znam gde ćemo. Na ulicu!
A onda su se odjednom svi smirili i razišli. Iseljenje je odloženo do sledećeg ponedeljka, dok Komesarijat ne obezbedi smeštaj ovim ljudima. Gradiša Katić
