Izvor: Blic, 13.Apr.2008, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beba začinila neverovatnu avanturu
Pošli smo na put da upoznamo američki kontinent. To su božanstvena mesta, ali kad zatvorim oči, ja ne vidim mesta - ja vidim ljude. Ti ljudi ne brinu o tome odakle dolazite, kom bogu se molite ili koje vam je boje koža. Oni su nas ugostili, podelili hranu s nama, dali nam krevete i čak tražili da im oprostimo što ne mogu da nam daju više. Spavali smo u više od 800 domova i u svima smo tretirani kao članovi porodice. Kad smo ih napuštali pozdravili smo se kao da su nam najrođeniji. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Bog kad je pravio svet nije postavio granice - pričaju za „Blic nedelje" argentinski bračni par Herman i Kandelari Zap.
Ako vam je san da putujete oko sveta - samo da znate da to možete sa malo novca, s tek rođenom bebom i vozeći se automobilom „graham-paige" proizvedenim 1928. godine. Tako bar tvrdi argentinski bračni par Zap koji svoju uspešnu četvorogodišnju pustolovinu po Južnoj i Severnoj Americi ovih dana nastavlja po južnoj i jugoistočnoj Aziji i Australiji.
Ono što ove ljude čini posebnim, a što se oseti čim ih upoznate, jesu duhovna sloboda, jednostavnost i vera. Zapovi su izuzetno prijatni i vedri i sve poznanike tretiraju kao najbolje prijatelje. Pre odlaska na putovanje Herman i Kande su radili kao električar i sekretarica. Put do Aljaske bio je njihov san čije je ispunjenje mnogo puta odlagano zbog izgradnje kuće, posla, straha od nepoznatog. Posle šest godina braka odlučili su da pokušaju.
- Većina naših prijatelja mislila je da smo ludi, ali smo mi ipak krenuli na put 25. januara 2000. godine. Najteže je bilo krenuti iz Buenos Ajresa, jer smo imali puno predrasuda i strahova. Međutim, život vam ništa neće dati ako ne pokušate. Pošli smo samo s kartom Argentine i dovoljno novca za šest meseci, bez plana i s automobilom proizvedenim 1928. godine - pričaju Zapovi.
Prešli su Ande i ušli u Čile. Prošli su kroz najsuvlju pustinju na svetu - Atakamu, da bi stigli do Bolivije gde su uživali u predivnom karnevalu. U Peruu su posetili Maču Pikču i jezero Titikaka i prešli Ande po drugi put.
- Kad smo stigli do Ekvadora, ostali smo potpuno bez novca. Ali to je ujedno bila i najbolja stvar koja nam se desila na čitavom putovanju jer smo prestali da budemo turisti. Počeli smo zaista da živimo u svakom mestu i to je bilo fantastično. Ljudi su počeli da nam otvaraju svoja vrata i mi smo ušli u novi svet. Počeli smo da živimo njihovim životom, s njihovom tradicijom i da se hranimo njihovom hranom. Komunikacija s njima bila je najmanji problem. Dovoljan je bio osmeh - priča Herman.
Nedostatak novca naterao ih je, kako kažu, da uključe mozak. Ako nešto prolazi u jednoj ne znači da će proći u drugoj zemlji. Kandi je počela vodenim bojama da slika ptice, a Herman je slike uramljivao i prodavao.
- Pravili smo ukrase i razglednice. U Kostariki smo objavili našu prvu knjigu, koja je potom tamo bila najbolja prodavana knjiga - priča Herman.
U Ekvadoru su uz pomoć meštana napravili veliki kanu na koji su stavili auto i plovili 2.500 milja Amazonom do Brazila. Čitav mesec živeli su s aboridžinima koji su upravljali čamcem i pronalazili im hranu.
- Kad smo stigli na kopno, putovali smo kroz džunglu do Venecuele. Posetili smo jedan od najvećih nacionalnih parkova na svetu. Otišli smo i u Kolumbiju, a odatle brodom na ostrva i plaže Kariba. Bili smo u Kostariki, Nikaragvi, Hondurasu, El Salvadoru" Ljudi koji žive u zemljama kao što su Nikaragva, El Salvador i Kolumbija, koji su preživeli ratove i zemljotrese, spremniji su da pomognu i daju jer znaju šta znači biti u teškoj situaciji - objašnjava Kandelari.
U Gvatemali su doživeli romantične trenutke, pa su u Belizeu otkrili da je Kande trudna. U Meksiku joj je zahvaljujući tortiljama koje je jela u neograničenim količinama stomak sve više rastao, da bi se u Severnoj Karolini porodila.
- Sačekali smo da Pampa napuni mesec dana da bismo krenuli dalje, ovog puta severno, prema atlantskoj obali do Kanade. Mislim da je ovo putovanje u stvari bila najbolja „škola" za dete. Jedan dan u pustinji, drugi na planini, treći gleda lansiranje rakete" šta ćete više - kaže Kande.
Nije ih pokolebalo ni kad im se auto kvario. Šta više, to im je donelo dosta dobrih stvari.
- Hvala bogu da se to nikad nije desilo na mestu gde ne bismo mogli da ga popravimo. U Meksiku nam je pukla opruga na starteru motora, samo četiri bloka od muzeja starih automobila. Vlasnici muzeja rastavili su jedan od svojih automobila da bi nam dali rezervni deo. Potom su organizovali zabavu u našu čast, pomogli nam da odštampamo knjigu i dali nam 7.000 kalendara, da ih prodajemo usput. Isto se desilo u Torontu, kad je pukla osovina - uz smeh pričaju Zapovi.
Jedanaestog septembra 2003. godine u tri posle podne stigli su u Dead Horse na Aljasci. Prešli su 43.700 milja, potrošili tri godine, sedam meseci i 17 dana da završe putovanje.
- Osećali smo se predivno, a u isto vreme nismo želeli da se putovanje završi. Kraj izgleda kao novi početak - dodaje na kraju Herman Zap.
Što manje stvari to veća sloboda
U automobilu smo odvojeni svega 25 centimetara. Imali smo dva izbora: da ubijemo jedno drugo ili da shvatimo da ništa nije važnije od ljubavi. Ne treba nam ništa više, a ni manje nego što može stati u naš auto. Što manje stvari poseduješ, tvoja sloboda je veća. Najbolje godine naših života su upravo ove četiri - kaže Herman.
