Izvor: Kurir, 19.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
BRAĆA PO MATERI
Četnik Radenko Milićević i njegov rođeni brat Aleksandar Leko sa Rudnika borili su se u različitim vojskama u Drugom svetskom ratu, ali se nikada nisu posvađali
GORNJI MILANOVAC - Sedeći za stolom kafane na Rudniku gde sam čekao zakazani razgovor sa Radenkom Milićevićem (88) i njegovim rođenim bratom Aleksandrom- Lekom Milićevićem (86) razmišljao sam o tome da li ću bar po nečemu prepoznati koji je od braće bivši partizan, a ko bivši četnik. I, prevarih se! >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir <<
Prvi je stigao partizan Leko Milićević, bradata čvrsta starina u šumadijskoj nošnji, koji, po izgledu, neverovatno podseća na đenerala Dražu. Malo zatim, stiže četnik Radenko Milićević za kojeg bih, opet po izgledu, rekao da je u prošlosti bio neki partizanski ćata.
- Smrt fašizmu - pozdravlja Leko svog brata Radenka stavljajući pesnicu na slepo oko.
- Za kraja i otadžbinu - otpozdravlja Radenko svom bratu Leki nakon čega se braća bratski izljubiše pitajući se za zdravlje.
Razlog za susret sa braćom Milićević je jedan slučajni susret i razgovor sa Radenkovim unukom Srđanom, upravnikom Dečjeg odmarališta na Rudniku, koji se usput pohvalio da je deda posle mnogo decenija razvalio zid u kući i iz tajnog skrovišta izvadio vojničku ravnogorsku knjižicu sa upisanim svim borbama u kojima je kao četnički podnarednik učestvovao.
Usput pomenu unuk i svog drugog dedu Leku, koji je takođe bio u ratu, ali pod crvenim barjakom. Na zakazani razgovor Radenko je doneo „otkopanu“ ravnogorsku knjižicu, a Leka uramljenu spomenicu učesnika NOB. Iz njihovog šeretskog pozdravljanja jasno je da nikakvi ratovi i ideologije nisu natrunile bratsku ljubav.
- Vidiš, mene je rat, onaj od 6. aprila ‘41, uhvatio kao vojnika na mađarskoj granici - započinje priču Radenko. - Kada je puklo, sve se razbežalo, predalo oružje... ja se nekako dokopah kuće, ali ubrzo počeše neki ljudi da se okupljaju i pozivaju na borbu. Niko ne pominje ni četnike, ni partizane, no da se svi zajedno borimo protiv Nemaca. Jašta more, no da se borimo. I tako, neko vreme smo stvarno bili zajedno, ali sve smo se više delili na one pod kokardom i one pod petokrakom. Dođe dotle da okrenusmo oružje jedni na druge kada se i skroz podelismo i odlučismo se ko će pod koji barjak. Bio sam zaklet kralju i otadžbini.
Kraj rata ga je, kaže, zatekao negde oko Banjaluke gde su ga zarobili partizani, a ono što je preživeo od OZNE „ned’o Bog nikome“.
- I posle rata mi nije bilo mnogo lakše. Bio sam lišen prava glasa, dugo nisam smeo da se krećem dalje od pola kilometra od kuće, morao sam da prijavljujem šta sam, kada i sa kim razgovarao... ali, eto, sve je to prošlo i najvažnije je da je glava ostala na ramenima.
Za razliku od Radenka, njegov mlađi brat Aleksandar - Leka Milićević je stao pod crveni barjak Josipa Broza Tita.
- Ma, kakva ideologija! Vremena su ti bila takva da si išao sa onom vojskom koja ti kaže da kreneš sa njima. Čuvao sam stoku u planini, naišli partizani i ja krenuo sa njima. Ako sam tada usput postao crven, onda sam danas, posle svih ovih događanja još crveniji i javno bih glasao za komuniste. Dok je Tito bio živ, brate, znao se i red i zakon. [ antrfile ]
PENZIJA - CRKAVICA!
Kada je rat završen, partizan Leka i četnik Dragoljub zaposlili su se u rudarskom oknu rudnika olova i cinka na Rudniku koji im je od kuće udaljen jedva nekoliko stotina metara.
- O rudarskom poslu i rudarskom hlebu i da ne govorimo. Kao rudar sam 13 puta bio otrovan ugljen-monoksidom, povređivan, a isto tako je prošao i Radenko. No, zaradismo i neku penzijicu. Ja 12.000 iz dva puta, a Radenku je za oko hiljadu dinara veća. Šta ćeš - veliki rad, a mala penzija, ali i sa ovim se nekako preživljava - kaže Leka Milićević.
