Izvor: Blic, 16.Jul.2009, 06:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Avantura koja je promenila svet
UVEĆAJ OVDE
Pre tačno 40 godina, 16. jula 1969, svemirska letelica „Apolo 11" krenula je na svoje epohalno putovanje. Četiri dana kasnije, 20. jula, američki astronaut Nil Armstrong ostvario je najstariji san ljudske civilizacije pošto je postao prvi čovek koji je kročio na Mesec.
Dok se približno pola milijarde ljudi širom sveta tiskalo zadržavajući dah ispred crno-belih televizora, s treperavom slikom punom „snega", i svojih radio-aparata koji su krčali, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Armstrong se spustio merdevinama lunarnog modula na Mesečevu površinu i pri tom izgovorio čuvenu rečenicu, koja se danas nalazi u svim udžbenicima istorije: „Ovo je mali korak za čoveka, ali džinovski skok za čovečanstvo." Uzbuđena masa je egzaltirano klicala dok mu se kolega Baz Oldrin lagano približavao, opisujući „veličanstvenu pustoš" Mesečevog pejzaža. Kamera ugrađena u lunarni modul obezbedila je direktan televizijski prenos. Astronauti su na sebi imali kosmička odela sa portabl sistemom za održavanje života. On im je obezbeđivao neophodnu temperaturu i pritisak u skafanderima, kao i količinu kiseonika. Prva letelica s ljudskom posadom sletela je u More tišine, koje je izabrano zbog svog ravnog terena. Od tog istorijskog trenutka samo 12 ljudi prošetalo se po Mesecu.
Poduhvat je izveden na vrhuncu hladnog rata, čime su Amerikanci najzad pretekli Ruse u trci za osvajanje kosmosa. Program „Apolo", koji je doveo do šest uspešnih sletanja na Mesec između 1969. i 1972, počeo je osam godina ranije. Odluka da se osvoji Mesec bila je prevashodno politička, pošto je SSSR prvi lansirao veštački satelit „Sputnjik" u orbitu 1957. i poslao Jurija Gagarina u kosmos 1961. godine.
Američki inženjeri nisu imali mnogo iskustava u izgradnji složenih sistema neophodnih da se izvede takva jedna misija. Zahvaljujući rastućem prosperitetu SAD i njihovim naučnim i tehničkim dostignućima, Amerikanci su odmah pokrenuli program „Apolo". Program je koštao tadašnjih 25 milijardi dolara, odnosno današnjih 150 milijardi, što nadaleko premašuje sadašnji budžet NASA.
Međutim, program „Apolo" je doživeo nekoliko teških udaraca. Tako su 1967. trojica astronauta poginula u nesreći na tlu. Ipak, u decembru 1968. lansiran je „Apolo 8". Bio je to prvi let oko Meseca u brodu s ljudskom posadom. Šest meseci kasnije, za njim je krenuo „Apolo 10" u „izviđačku" lunarnu misiju s trojicom astronauta.
I najzad 16. jula 1969. Nil Armstrong, kao komandant, Edvard Baz Oldrin i Majkl Kolins kreću ka Mesecu u „Apolu 11" na raketi-nosaču „Saturn V". Ta džinovska raketa, visoka 11 metara, uzletela je sa kosmodroma Svemirskog centra „Kenedi" u 9.32 po lokalnom, odnosno 13.32 po Griniču. Četiri dana kasnije, Armstrong je manuelnim manevrom spustio modul „Igl" u Mesečevo More tišine. „Hjustone, ovde baza u Moru tišine. 'Igl’ ('Orao’) je sleteo", javio se on kontrolnom centru u Hjustonu u Teksasu. U 22.50, odnosno 02.50 po Griniču, 38-godišnji Armstrong se spustio niz kratke merdevine i napravio svoj mali korak tačno u 22.56 sati i 48 sekundi (02.56).
Dvadeset minuta kasnije, pridružio mu se 39-godišnji Oldrin. Zajedno su proveli 21 sat na Mesečevoj površiniSpustili su se u Tihi okean 24. jula.
Baz Oldrin (79), danas kaže da Mesec treba da ostavimo na miru i naselimo Mars. „Nema razloga da se vraćamo nazad. Možemo da proučavamo efekte dugoročnih misija u kosmosu tako što ćemo leteti oko kometa umesto da pravimo baze na Mesecu. Odatle nećemo kretati ni u kakve misije."
Sumnje
Istorijski događaj od pre 40 godina bio je toliko neverovatan da je raspirio brojne teorije zavere. I dan-danas oko šest odsto Amerikanaca ne veruje da se sletanje na Mesec uopšte dogodilo i da su glavni protagonisti te drame odglumili svoje uloge u nekom od holivudskih studija. Pri tom navode brojne dokaze u prilog svojoj tezi i imaju mnogo pristalica u svetu.
Oldrin: „Plašio sam se da nećemo moći nazad"
Što se tiče događaja od pre 40 godina, Oldrin se seća spuštanja: „Nisam znao šta se dešava u Nilovoj glavi. Nisam želeo da ga uznemiravam. Moja uloga se sastojala u tome da proveravam instrumente dok je on tražio mesto za sletanje. Nisam se plašio jer nije bilo svrhe. Spuštamo se u svakom slučaju, pa šta bude." Sleteli su među ogromno kamenje, a goriva im je preostalo za samo još 20 sekundi. „Samo smo se pogledali!" „Plašio sam se da će se za nama zalupiti vrata. Nisam mogao da se setim da li sa spoljašnje strane postoji kvaka."
