Izvor: Blic, 31.Maj.2009, 04:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Autobus za Vićencu polazi u zoru

Majsko praskozorje. Na autobuskoj stanici u Petrovcu na Mlavi parkirana dva „Litasova” autobusa. Jedan ide za Italiju, krajnja stanica Vićenca, drugi za Austriju, do Bregenca. Putnici, uglavnom gastarbajteri iz Srbije u pratnji familije ili prijatelja, pristižu. Nose velike putne torbe u kojima ko zna čega sve ima iz rodnog kraja.

Pored žena i muškaraca ima i male dece, neka tek da su navršila dve, tri godine. Jedan dečak spava u naručju babe koja ispraća sina. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Vozači u lepim uniformama upozoravaju putnike da je presedanje u Požarevcu, gde stiže i autobus iz pravca Veliko Gradište. Putnici uglavnom nisu raspoloženi za razgovor i s nevericom gledaju u novinara. Kratko ošišana crnka iz sela Ranovac u opštini Petrovac, iako nevoljno, ipak prihvata razgovor. Priča da mnogo ljudi iz Braničevskog okruga radi u Italiji, u Veroni, Trstu, Padovi, Vićenci i Milanu.



Rade šta im ponude

– Ja u Vićenci radim već 20 godina. Pre se mnogo više zarađivalo nego danas. Sada naši ljudi ne biraju posao, rade sve što im se ponudi, samo da se preživi. Niko više u Italiji ne zapošljava nove radnike, preduzeća se zatvaraju i teško je doći do posla – kaže ona, ali ne želi da se predstavi.

Nešto pričljiviji od nje je Saša Radojković. Mlađi je čovek i napominje da je iz sela Stamnica u opštini Petrovac na Mlavi, a da u Italiji radi već sedam godina.

– Mesto u kome radim zove se Kolonjaven, između Verone i Vićence. Tamo živim sa suprugom i decom. Zaposlen sam kao metalostrugar i za strugom svakog dana provedem deset sati. Zarađujem 1.200 evra, a samo stan plaćam 500 evra. Spasava me što je hrana u Italiji jeftinija nego u Srbiji – priča Saša, a njegov otac Staniša, koji je u Italiji proveo 20 godina i vratio se u Srbiju, dodaje da je tada zarađivao 1.800 evra, a sada mu kolega sa kojim je radio u fabrici elektromotora priča da je plata pala na 800 evra i da se u nedelji radi samo četiri dana.

U autobus za Vićencu, na stanici u Petrovcu, ulazi Staniša Gajić. Priča da ide u posetu sinu koji tamo živi već 16 godina.

– Imam u Italiji u Vićenci sina, snahu i unučiće. Sin vozi kamion sa prikolicom, a radi i snaja. Idem prvi put kod njih, da vidim kako im je tamo i da vidim unučiće. Pre nisam mogao da odem jer sam sa suprugom radio u Austriji – vajka se Staniša.

Tačno u pet sati autobus kreće ka Požarevcu. Na usputnim stanicama zaustavlja se i prima nove putnike koji ćutke ulaze.



Teksas košulja i zlatni lanac

– Iz Majdanpeka sam. U Vićenci radim već osam godina. Firma je „Imprezo”, bavi se čišćenjem, odnosno održavanjem higijene. Zarade su sada pale. Naši ljudi zarađuju od 800 do 1.200 evra, ali su u Italiji životne namirnice i hrana jeftiniji nego u Srbiji – priča Ljubina Caranović iz Majdanpeka.

Prtljag u autobus ubacuje i sredovečni gospodin. Ispod raskopčane teksas košulje sija se debeli zlatni lanac. Kaže da se zove Miloš i da ide u Trst kod rođaka koji tamo radi.

– Pre polaska čuo sam se sa njim i rekao mi je da je velika kriza i u Italiji. Našim ljudima nije tamo lako. Hranu su počeli da kupuju na sniženjima jer je jeftinija – ističe Miloš.

Siniša Ilić, vozač na relaciji do Vićence, upozorava putnike da je polazak tačno u šest sati.

– U zavisnosti od zadržavanja na granicama, u Italiju se stiže za 12 ili 16 sati. Idemo preko Hrvatske i Slovenije do Trsta, a onda dalje do Vićence. Evo vidite autobus, ide pun, a tako je i u povratku. Ova linija radi od početka devedesetih godina prošlog veka. U Vićenci ima mnogo ljudi iz ovoga kraja koji tamo rade zidarske poslove, ima ih i po kožarama, firmama za čišćenje. U tom kraju ima dosta i naših medicinskih sestara koje rade u staračkim domovima. U poslednje vreme ne hvale se više visokim zaradama jer je i u Italiji sada kriza. Zanimljivo je da u Italiju odlaze i tamo rade uglavnom mlađi ljudi, a ima dosta onih koji žive i bez papira – priča Siniša i dodaje da autobus staje i u Beogradu pošto i tamo ima naših putnika koji idu u Italiju.

Nastavak na Blic...