Izvor: Blic, 03.Nov.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Anoreksija bolest slavnih
Anoreksija bolest slavnih
Tri godine sam jela isto jelo svaki dan: kiflu sa susamom za doručak, jogurt za ručak, jabuku i krišku sira za večeru. Pretrčala sam kilometre i kilometre... Nisam znala otkud dolazi ta želja za gladovanjem, kako je uspela toliko da ovlada mnome, šta ona, uopšte, govori o meni ili o ženama sličnima meni, ili, šire govoreći, o ljudskoj volji.'
Karolina Knap imala je 19 godina kada je počela da posvećuje pažnju na unos kalorija, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na merenje težine, na konstantno računanje kilograma i kontrolisanje apetita, dok nije spala na 39 kilograma. O svom mukotrpnom gladovanju Karolina piše u svojoj autobiografskoj knjizi 'Apetiti: hrana, izgled i identitet žene', u kojoj pokušava da objasni zašto je samo u gladovanju uspela da pronađe sigurnost i samopouzdanje.
Anoreksija (od grčkog 'an' - bez i 'orexis' - apetit) danas u zapadnom svetu pogađa sve veći broj mladih, većim delom osobe ženskog pola, između 12 i 25 godina. Upravo je u tom dobu zabeležen godišnji rast od jedan odsto kod devojaka koje po svaku cenu pokušavaju da dostignu svoj ideal mršavosti.
Opisana još u antička vremena, anoreksija je eksplodirala kao psihološki fenomen tokom 60-ih godina. Neki je zovu bolešću blagostanja, mada na Zapadu pogađa sve društvene slojeve.
Već godinama naučnici pokušavaju da objasne koji to konflikti, problemi, društveni i kulturni uslovi, porodična situacija dovode do anoreksije. Neki je shvataju kao problem žena koji je u direktnoj vezi sa društvenim očekivanjima i kulturom trenutka. 'Kultura je napisana na telu: mršavom, debelom, izgladnelom, izmučenom, ugojenom, negovanom, nenegovanom... Telo žene je jedna vrsta testa koji, adekvatno raščlanjen, može mnogo da nam kaže o tome kako se na žene gleda u određenoj kulturi', piše Knap.
Mršava žena je, prema mišljenju Pjerete Lavanši, psihoanalitičara, fetiš potrošačkog društva. Modeli lepote, od 60-ih pa nadalje, povezani su sa telom lišenim oblina i postaju uzori koje treba oponašati. 'Reklame i moda predlažu anoreksičnu mršavost kao ženski ideal', objašnjava Marija Gabrijela Đentile. 'Još od malih nogu, dok se igra sa Barbikom, devojčica prima iskrivljene poruke.' Zabrinjavajući su podaci da je fenomen anoreksije prisutan kod sve mlađeg uzrasta, već u 9. ili 10. godini.
'Upravo kada su žene dostigle psihičku zrelost, kada su se izborile za aktivnu ulogu na poljima kojima su dominirali muškarci (škole, univerziteti, atletika, karijera, spavaća soba), pred njih se stavlja predstava ženstvenosti koja ih vraća u detinjstvo. Poručuje im se da postanu manje, pasivnije, krhkije', piše Knap. Ženski modeli, nezaobilazno povezani za mršavošću, zapravo su redefinisani u kulturi kojom je dominirao (i još uvek dominira) muškarac.
Iza odbijanja hrane, koje znači odbijanje uspostavljanja odnosa sa spoljnim svetom, neki vide izmenu vizije sopstvenog tela, te se tako ono vidi kao nešto što nije 'za prezentaciju'. Iza ove 'gladi nizačim', kako je govorio psihoanalitičar Žak Lakan, krije se 'glad za drugim', za svim. Prema mišljenju nekih psihologa, u osnovi anoreksije postoji pubertetska drama, strah od odrastanja, strah da se postane žena i da se prihvati sopstvena seksualnost.
Po mišljenju drugih, pak, anoreksija odražava međuljudske konflikte. U osnovi ove bolesti mogu biti i problemi u odnosu majke i ćerke. 'U centru mog problema bili su divni roditelji, opušteni, ali često nesrećni, čiji je brak je bio mešavina ambivalentnosti (otac) i frustracije (majka)... Rezervisani do otupljenosti, pokazivali su svoje emocije tako sakriveno i oskudno, da sam uspela da ih dešifrujem tek oko svoje 30.', piše Karolina Knap u svojoj knjizi.
U potrebi da se zadovolje očekivanja roditelja, kod adolescenta se javlja veliki strah da ne razočaraju svoje roditelje. 'Odbijanje hrane može poprimiti osećaj pobune: to je odbijanje da se od nečega zavisi, u potrazi za samim sobom', kaže Lavanši. CDC/IF
