Izvor: Blic, 26.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ajde, bolan, kuća da se gradi
Ajde, bolan, kuća da se gradi
Bećir Halilović ima osamdeset šest godina. Tri ovogodišnja aprilska dana je od zore do večeri kosio travu, a onda sledećih pet nastavio sa građevinskim poslovima kako bi osposobio za stanovanje dva odeljenja svoje kuće u naselju Stari grad na padinama Srebrenice.
- Dosta mi je, bolan, novinara! Ima li koga da malo pomogne oko malteraja?! - dočekuje nas Bećir i odmah priča kako ga je od početka aprila, otkako se vratio u svoju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << rodnu Srebrenicu, posetilo 'čudo nekih novinara'.
- Dolazile i Švabe. Ispeli se ozdo uz brdo, isplazile jezike ko paščad, 'oće da pocrkaju. Snimaju me sa dve kamere, pitaju plašim li se za život, imam li šta da jedem, jesu li me komšije Srbi psovali i dirali... Pitaju svašta, a ja im kažem da se Bećir ne plaši ničega na ovom svetu! - raspričao se Bećir. Skida radne rukavice i stresa sa odela mrvice maltera.
Sićušni, ali vitalni Bećir Halilović poslednji je Musliman koji je sredinom jula 1995. godine napustio Srebrenicu u koju su tada već ušle srpske oklopne i pešadijske jedinice pod komandom generala Ratka Mladića. Nakon skoro petogodišnje izbegličke odiseje, Bećir je odlučio da se vrati u svoj rodni grad, na ostatke svoje, skoro do temelja uništene, kuće. Tek, ostaće zabeleženo i da je Bećir Halilović prvi Musliman koji se vratio u ovaj grad.
- Kad sam napuštao Srebrenicu, spasila me srpska vojska. Prvo me prebacili u Ljuboviju, a odatle sam otišao u Zagreb, pa avionom stigao negde na more, posle u Mostar, Zenicu, Tuzlu i na kraju bio u Lukavcu... Sad, kad sam se vratio, opet su mi ovde prvi došli Srbi i pitali za zdravlje, za porodicu, nudili nešto da pojedem... - kaže Bećir, penzionisani službenik srebreničke bolnice, i psuje nekog prevoznika iz Lukovca koji mu je uzeo 400 maraka da mu do Srebrenice prebaci nekoliko stvarčica i psa čuvara.
Bećir žuri da sredi bar jedno odeljenje kuće, što je, smeška se zadovoljno, uslov da mu dođe i supruga Mevlida. Četiri njegove kćerke su, veli, još pre rata napustile Srebrenicu i sada su kojekuda sa svojim porodicama, dok mu je sin Sead Bećirović, poznati ginekolog, poginuo u nesreći 1995. godine, kada je pao helikopter.
- Ja sam uvek bio dobar sa svim ljudima i nisam gledao ko je ko. I pored svega što je bilo, ja i danas sudim o ljudima po poštenju i dobroti. Otkako sam ovde, evo skoro će mesec dana, meni niko nije rek'o ružnu reč. Išao sam i dole u grad, u trgovinu i ljudi me lepo usluže... Neke i prepoznam, popričamo. Dolazile su mi ovde neke žene koje je moj Sead porodio i izjavljivale saučešće. I ovi iz međunarodne zajednice su dolazili, doneli svega, od drva i šporeta do hrane, a američki vojnici dežurali pored kuće po celu noć. Jedva sam ih nagovorio da idu, da gledaju druga posla... I, evo, otišli, ostali samo ja i moj pomoćnik Ibrahim Mehanović.
- A čuva nas Bećirov pas Miki - dodaje Ibrahim, građevinac, koji je bio prvi Bećirov komšija u Lukovcu.
Na pitanje zašto pas nije zalajao na novinara, Bećir i Ibrahim se zgledaše.
- Umorio se od lajanja na ove američke vojnike! - snađe se Ibrahim.
- Pozdravi mi sve dobre ljude u Srbiji. Imao sam ja tamo mnogo prijatelja. Velika je Srbija zemlja, samo... - zastade Bećir, pljunu u koščate dlanove, uze rukavice i dade Ibrahimu znak da nastave sa poslom.
A kad padne noć, Ibrahim i Bećir upale tranzistor i slušaju malo sevdalinke, malo one srbijanske... 'Ih, što ja volim Miroslava Ilića!', zasija Bećir.
Dole, u Srebrenici, ravnodušno gledaju na Bećirov povratak. Potpredsednik opštine Aleksandar Drašković, rođeni Sarajlija, kaže da je SO Srebrenica pomogla Bećiru oko stavljanja ploče.
- Ovde čovek dođe u fesu i niko ga popreko ne pogleda, a ja u Sarajevu ne smem biti Drašković - žali se Aleksandar. Zoran Tmušić A šta kažu komšije?
Bećirov povratak u Srebrenicu zabeležen je u mnogim zapadnoevropskim medijima. Autori tekstova su izražavali čuđenje da je sve proteklo mirno, bez reakcija sadašnjeg srpskog stanovništva Srebrenice, mahom izbeglog iz mnogih krajeva nekadašnje BiH.
- Šta ću da reagujem zbog nesrećnog Bećira?! Bolje da reagujem na ove naše što nam, evo, pet godina nisu obezbedili vodu za piće - reče Miloš, izbeglica iz Konjica.
