Izvor: Politika, 04.Sep.2009, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život u kontejneru
Sedmočlana porodica Slađane Todorović i Draga Jurića već dva meseca živi u kontejneru bez vode, struje i pristojnog ležaja
Prijedor – Sa suprugom Dragom Jurićem i petoro dece četrdesetogodišnja Slađana Todorović već dva meseca živi u kontejneru. U ovom, kako ga zovu, novom domu, uz put, u mestu Kafanište u Prijedoru, uslovi su kakvi se malo gde mogu videti. Nema vode, struje, pravog ležaja"
– Ovo mi je drugi brak, u kome sam >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa Dragom stekla dvoje dece, a troje imam iz prvog braka – počinje priču Slađana. Kaže da je rodom iz Potkozarja, da ju je život osamdesetih godina prošlog veka odveo u Zagreb, odakle je, početkom rata, izbegla u rodni kraj. Kao izbeglica živela je po tuđim i napuštenim kućama. Jednu takvu morala je pre dva meseca da napusti i da iz nekadašnje rudarske varošice Ljubije život započne na goloj ledini.
– Šta smo mogli drugo nego da krenemo od nule. Imali smo nešto novca, kupili ovaj kontejner, samo da nam ne kisne nad glavom – priča Slađana po dolasku iz komšiluka, poprilično udaljenog, odakle je donela vodu. Kaže da su oko dunum zemlje dobili od opštine ali da izgleda za gradnju kuće nema. Muž nadničari i sve teže može da prehrani sedam usta.
– Ne znam kad mi je gore, kad greje sunce jer se u kontejneru ne može biti od vrućine, ili kad duva, tada je veoma hladno – veli ona i dodaje da je zahvaljujući UNHCR-u nedavno, uz pomoć dobrih ljudi iz humanitarne organizacije „Hleb života”, dobila novi šporet. Dva sina završavaju srednju školu, ali posla nema. Od primanja Slađana ima samo dečiji dodatak, 240 maraka.
– Najgore mi je što, kako naš narod kaže, dolazi zima ko sablja. Treba nabaviti drva, grejati se, a gde i kako – jada se Slađana dok u naručju drži jednogodišnjeg Marka. Pokazuje drveni ambar u kome spavaju, jer u kontejneru nema uslova za to.
Zaposleni iz prijedorskog Centra za socijalni rad redovno obilaze ove ljude. Deca i Slađana kažu da su zahvalni na toj pomoći i da nisu gladni. Ipak, želja im je da imaju dom kao svi normalni ljudi.
– Obilazili su nas mnogi, obećavali pomoć i, na kraju, ništa. Molim Boga samo da mi deca budu živa i zdrava, njima sam posvetila život pa valjda će jednog dana biti bolje – završava svoju priču Slađana.
D. Bulić
[objavljeno: 05/09/2009]
