Izvor: Politika, 17.Okt.2009, 23:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život u dedovini
Nismo znali da cenimo ono što imamo sve dok nismo otišli u izbeglištvo, a sada smo se vratili i više ne nameravamo nigde da idemo, kažu srpski povratnici u Smoljanu kod Bosanskog Petrovca
Od našeg dopisnika
Bosanski Petrovac – Smoljana je mesto u bosanskopetrovačkoj opštini. Tamo pod Grmečom. U Federaciji BiH. Vele da je ime dobila po smoli, odnosno smolarstvu od kojeg se nekada davno, uz nešto malo što je zemlja davala, nekako sastavljao kraj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << s krajem. Posna zemlja, suva klima, vetrovi sa Grmeča, sve to, pomalo, život je činilo još težim.
Dvestotinak obnovljenih kuća u ratu porušene naseobine, nova škola i u njoj tridesetak učenika dece srpskih povratnika, malo više od polovine predratnih stanovnika, obnovljena crkva Svetog proroka Ilije, novosagrađene peradarske farme i pčelinjaci, sve to uverava namernika da će života, makar on kucao i na mala vrata, u Smoljani ipak biti.
– Tokom devet povratničkih godina sve se promenilo nabolje. Kada smo se vratili, svi učenici bili su Srbi, a svi nastavnici Bošnjaci. Srpski jezik predavala je Bošnjakinja, a učilo se ono što deca naših povratnika nisu razumela. Sada je u školi uvedena nacionalna grupa predmeta, tako da deca uče isto što i njihovi vršnjaci u Republici Srpskoj – ističe Mišo Radišić, predsednik mesne zajednice.
Uz obnovljeni zadružni dom, spomen-česmu i spomenik Smoljancima poginulim u Drugom svetskom ratu, meštani su podigli i teniski teren.
U Smoljani se, poslednjih nekoliko godina, organizuju dani base i krompira. Namera je da se tržištu ponudi nešto zdravo, čega je to tržište željno. Basa se, bar tako knjige kažu, spravlja na Kavkazu i u Lici, a u Smoljanu su je doneli preci današnjih žitelja.
– Za vreme bune protiv Turaka, 1875. godine, moj pradeda pobegao je sa majkom u Liku. Kada su se vratili počeli su od surutke i mleka da prave neki čudni mladi sir. Zvali su ga basa. Danas u Smoljani nema kuće koja ga ne proizvodi – pojašnjava Boško Vukobrat.
Ile Dragišić priča o krompiru. Veli kako ga je u Smoljanu doneo čukunded mu Siman. I to čak od Peulja, mesta na sredokraći puta koji od Bosanskog Grahova vodi prema Livnu.
– Zbog toga su nas Dragišiće odmila zvali Peule, a krompir koji je ovde zametnuo čukundeda, „peulaš”. U početku bi se neki moji ljutili što ih tako zovu, ali danas nam to godi – smeje se Ile Dragišić.
– Basa koju danas malo ko priprema i krompir peulaš, koji je po nekima bolji čak i od nadaleko čuvenog glamočkog, možda bi mogli biti i naš brend. Jeste da smo mi mali da se uključimo na međunarodnu trpezu, ali uz pomoć nekog ko je velik i ko nam želi pomoći, sigurno bismo uspeli u našoj nameri – kaže Boško Vukobrat.
Mnogi u Smoljani konstatuju kako „nisu znali ceniti svoje dok nisu otišli u izbeglištvo i pod tuđi krov”. Imamo običaj reći kako je danas „četiri Smoljane” u rasejanju, kaže Mišo Radišić.
– Nismo znali koliko je život na dedovini lep sve dok nismo otišli u izbeglištvo. Bili smo u Srbiji dve, a u Bosni tri godine. Vratili smo se i više nigde ne nameravamo. Niko nas više neće oterati – na kraju će srpska povratnica Snježana Dragišić.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 18/10/2009]
