Izvor: Politika, 28.Dec.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život sa prstom na obaraču
Vukovi slobodno šetaju selom Miljanići, pedesetak kilometara od Nikšića u potrazi za hranom. Više ih je nego zečeva, kaže Vasilj Bajo Miljanić
Velimlje – Braneći stado ovaca i grla goveda u poslednje dve godine odstrelio sam 17 vukova na pašnjacima i livadama nedaleko od kuće. Više ih je nego zečeva, kaže u razgovoru za „Politiku” Vasilj Bajo Miljanić (54) iz sela Miljanići, jednog od najlepših mesta u nekadašnjoj opštini Velimlje, koje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se nalazi na više od 900 metara nadmorske visine.
Doći do ovog sela prema kome je priroda bila veoma darežljiva, ne predstavlja veliki problem. Izgrađen je deo puta koji povezuje glavnu saobraćajnicu od centra mesne zajednice Velimlja sa ovim mestom. Ostalo je još nekoliko stotina metara makadama na jednom od najvećih uspona i kada taj deo trase bude završen lako će se stizati u selo u kojem žive Miljanići i Ognjenovići.
Pogled na dvadesetak zatvorenih kuća podseća na mnoga crnogorska napuštena sela. U Miljanićima je ostalo desetak domaćinstava koja za sada ne nameravaju da se sele. Bave se poljoprivredom i stočarstvom a kraj je, kako reče naš sagovornik, idealno mesto za to. Pre više od jednog veka Miljanići su se doselili na ove prostore. Brojne porodice su se raselile van granica Crne Gore, a poneki tek navrate da vide mesto u kome su živeli njihovi preci.
Naš sagovornik Bajo Miljanić, sredovečni čovek, je pre više od dve decenije napustio posao u nikšićkom rudniku boksita, vratio se na selo gde živi sa majkom Zorkom (80). Sestre su se poudale, njih tri su svile porodična gnezda, dok se brat skrasio u Podgorici. Samo je Bajo još neženja. Neće, kaže, devojke na selo, jer je u njemu mnogo teže živeti nego u gradu.
– Bajo ne skida pušku sa ramena. Po ceo dan je nosi, pa i onda kada smesti ovce i goveda u štalu. Nikada se ne zna kad će vukovi naići. Pre neki dan videla sam malog Stevana, dete iz komšiluka, da je protrčao ispred naših vrata. Izašla sam i pozvala dete, a on mi je odgovorio „bako, bežim od vuka”, priča Zorka.
– Mislili smo da će se Bajo do sada oženiti i steći porodicu, međutim još nije kasno. Ali voleli bismo da to bude što pre, kaže Bajina sestra Danica. Ona s porodicom živi u blizini.
Bajo Miljanić priča kako je uspeo da iz čeljusti vuka kapitalca istrgne ovcu.
– Pucao sam, uspeo da pogodim vuka i spasem stado. Veliku pomoć imam u lovačkim psima, ali i u čuvarima stada – šarplanincima, koji me upozoravaju da su vukovi u blizini, iako se oni ne kriju niti se plaše da usred podneva prođu ispred naše kuće, priča Bajo. On kaže da se od poljoprivrede i stočarstva može živeti dobro, ali uz mnogo rada.
Bajo je za sigurnu ruku i uspešan odstrel 17 vukova dobio priznanje od lovačkog društva „Bratogošt”. Odstrelio je i četiri lisice za čije kože, kako reče, nema kupaca.
Rade Vukićević
[objavljeno: 29/12/2008]
