Izvor: Politika, 23.Okt.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život dostojan predaka
U Danićima kod Gacka danas je sedam prezimena i tridesetak dimova. Svi žive kao jedna porodica. Jedino se tako i može u hercegovačkom kršu
Gacko – Vetrovi odozgo sa Zelengore, Volujaka, Somine i Troglava, ne daju studeni da se spusti u pitominu gatačke zaravni. Ne daju da siđe u Daniće i Pusto polje, naselja u gatačkoj opštini, koja vekovima opstaju na hercegovačkoj zemlji opirući se nedobru i zlim vremenima.
Pouzdanih podataka o imenu sela >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Danići nema. Uglavnom su to legende koje su se, i ovde, prenosile sa kolena na koleno. Izučavajući naselja Hercegovine, Jefto Dedijer je zabeležio da se „ime sela dovodi i vezu sa Jelenom Sandaljevom”. Ona je bežeći iz Ključa prema Crnoj Gori predahnula u ovom selu, a potom je nastavila čitav „dan ići”. Otud i Danići.
Danas su u selu, uz samo jednu porodicu Danića, još i bratstva Boljanovića, Perovića, Ilića, Crnogoraca, Mandića i Papovića.
– Sedam porodica, a svi živimo k'o jedna. Niko ni ton da povisi na nekog. Jedino se tako može u hercegovačkom kamenu. Živimo, zapravo, život dostojan naših predaka – kaže Žarko Boljanović.
– U knjigama Dubrovačkog arhiva ostalo je upisano da su neki „Radimil i sin mu Cvetko, iz Danića, još 1382. godine bili primljeni među građane Dubrovnika”. E to nije mogao biti svak. A tako je u selu bilo vekovima. Nikada izdati i okaljati obraz. Nikada zlo drugom naneti. Tako smo vaspitani i u porodici i na selima i crkvenim zborovima – priča Žarko.
Sve do polovine petnaestog veka, kada su Turci, iz Danića u Papraću, oterali kaluđere selo je bilo manastirski posed. I pre i posle ovog događaja, a vele da je to jedan od najznačajnijih, u Daniće su, ali nikada da donesu dobro, dolazili i Rimljani i Austrougari i Titovi proleteri i Dražini četnici...
Priče o Danićima, naseobini u kojoj je danas tek nešto više od stotinak seljana, obično počinju i završavaju se sa vaktom u kome je živeo i narod, svojim dobrim delima, zadužio vojvoda hercegovački Bogdan Zimonjić.
– Za našeg Bogdana, velikog čoveka, vojvodu i narodnog tribuna čuo sam još dok sam bio dete. Pričali su mi kako je u Danićima kupio zemlju od Turčina Hajdara Tanovića zbog čega je bio bogato nagrađen. Na dar je dobio petsto ovaca. A i kako ne bi kada, posle toga, Osmanlije više nikada nisu imali ništa svoje u Danićima – priča starina Branko Ilić.
Bogdanovi sinovi Stevan, Risto, Aćim i Petar, nisu bili veliki kao otac im. Ali ni i onakvi zbog kojih bi se stideo.
Risto je studirao u Rusiji. Jednom je leteo nekim balonom i „izgubio se gore u nebesima”. Niko ga nikad nije pronašao... Aćim je izučio visoke škole. Za vreme Kraljevine Jugoslavije bio je profesor u Sarajevu... Stevan je imao tri sina. Miju i Dušana ubile su ustaše, a Vladimir je bio pukovnik i solunski dobrovoljac... Petar je bio vladika. Ustaše su ga ubile četrdeset i prve...
Krv je Danićima tekla i u međusobnim obračunima partizana i četnika. Stariji pamte borbu na Gatu, uzvišenju ponad sela. Vele da je „Gacko kontrolisao onaj ko je imao svoje položaje na Gatu”.
– Uzvišenje koga su četrdeset i druge godine zaposeli četnici iz Nevesinja, jedne noći su napali partizani, odnosno bataljon Prve proleterske kojim je komandovao Nikola Ljubičić. Napad nije uspeo, a u borbi koja je trajala do pred zoru poginulo je šezdeset proletera. Među njima i supruga bliskog Titovog saradnika Aleksandra Rankovića – priča Vidak Vidaković.
U srcu Danića danas je vladičanski dvor i hram podignut u slavu Petra Ziminjića kojim „seljani vraćaju dug svojim duhovnim pastirima”. Bogomolja je delo prote Rada Zelenovića.
– Na svodu iznad ulaza u portu uslikano četrnaest Boljanovića koje su njihove komšije muslimani, 1941. godine, bacili u ponor reke Mušnice, odnosno u jamu kod Fazlagića kule nedaleko Gacka. Spasio se tada samo dvanaestogodišnji Rade Boljanović koji je nekoliko dana kasnije izvučen iz jame – priča Žarko Boljanović.
Uz obeležje i Miloradu Boljanoviću, čoveku koji je „svojom dobrotom i miloštama” posebno zadužio Daniće, su i spomen-obeležja Kosti Boljanoviću i Aci Vidakoviću, jedincima u majke, borcima Vojske Republike Srpske poginulim na braniku otadžbine, u poslednjem ratu. Nedaleko su i mermerne ploče sa imenima ubijenih Danićana tokom svih ratova na, nikada mirnim prostorima Hercegovine.
– Sve smo to podigli kako bismo izmirili istoriju i vremena u kojima su ginuli Danićani. Ne sme se to zaboraviti nikada bez obzira na to kako i koliko teška i krvava vremena bila – zaključuje Žarko Boljanović.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 24/10/2008]
.jpg)
