Izvor: Politika, 23.Maj.2009, 04:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živi iz inata, voleo bi da ga ceo svet razume
Stojan Jelić nakon povratka na Baniju živi od ušteđevine i prodaje drveta, jer je za rad prestar a za penziju premlad
Od našeg dopisnika
Bijele Vode na Baniji – Stojan Jelić kaže da živi iz inata i uprkos svim nevoljama na koje nailazi zajedno sa svojim sunarodnicima u Hrvatskoj. Nakon povratka iz izbeglištva, sam boravi na velikom porodičnom imanju, od koga i nema velike koristi. Ima dve krave, psa i mačku.
Živopisno selo Bijele >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Vode utonulo je u šljivare u podnožju blagih banijskih padina. Imanje Jelićevih nalazi se ispod brda Vučjak. Na poštanskom sandučetu kod glavne kapije, kome poštari prilaze retko, Stojan je adresu ispisao na staroslovenskom, Vukovom ćirilicom, austrijskom latinicom, hebrejskim, arapskim i grčkim pismom. Imanje preseca potok na kome je još ispravna vodenica, a na širokom prostoru nalazi se još niz zgrada po kojima se vidi da je reč o nekada uglednom gazdinstvu. Tu su štale, ambari, kolnice, štagljevi, sve uglavnom obraslo travom, izuzev nekoliko kojima se služi Stojan. Kaže da mlin ne stavlja u pogon jer za „žganjce”, omiljeno banijsko jelo, koristi kupljeno kukuruzno brašno koje se kuva samo tri minuta.
– Razna pisma na poštanskom sandučetu treba da svedoče o tome da mi razumemo ceo svet, a voleli bismo i da taj svet razume nas. Zbog tog sandučeta televizijske ekipe su prelazile i stotine kilometara, a ja ga nisam stavio u propagandne svrhe, veli Stojan otkrivajući da svako pismo ima svoju priču koja je vezana za konkretne ljude koji su ovde svraćali dok je delovao Unprofor.
Stojan je po struci mašinski inženjer i uoči rata je radio u sisačkoj železari. Na Baniju, u rodno selo, prešao je 1991. kada je rat već uveliko počeo, što mu komšije i dan-danas pamte kao greh... Najteži dan u životu bio mu je napuštanje sela u „Oluji”. Ovde su ostali stari roditelji koji nisu želeli da napuste svoje ognjište. Zbog njih se vrlo brzo vratio kući, već 1997. kada se povratak smatrao pravim podvigom. Iz sela je inače izbeglo 400 duša, a od 17, koliko ih je je ostalo, sada živi još devetoro. Iz izbeglištva se vratilo jedva deset odsto meštana. Troje je završilo u zatvoru, jedna Dana je bila u logoru za žene.
Stojan Jelić je nakon povratka neka vrsta besplatnog narodnog advokata za ceo ovaj kraj. Pri ruci je seljanima kad treba napisati molbu ili žalbu. Kada treba otići u Glinu i Sisak i bez bojazni u nečije ime stati ispred šaltera. Već godinama on i Miloš Branković traže od hrvatske države da izgradi put kroz Bijele Vode, koji su meštani uplatili još pre rata. Sve je više razumevanja u Zagrebu, ali puta još nema. – Ovaj makadamski bi mogao odvesti do Strazbura, kažu ogorčeni meštani.
– Budimo iskreni, Srbi se ne vraćaju i kada se zanemari permanentna opasnost od hapšenja, jer nema posla, a od poljoprivrede se teško živi. Ja koji imam stručnu spremu sam 12 godina na birou za zapošljavanje i kažu mi da sam za rad prestar, a za penziju premlad. Prestao sam da isporučujem mleko jer nisam podnosio da me neko vara i ponižava. Sada mlečne proizvode razmenjujem naturalno za neku drugu robu. Spasavaju me ušteđevina od pre rata i prodaja drveta iz moje šume. Šuma se prodaje u bescenje i ima je najviše na ovim prostorima gde žive Srbi. Oni drvo prodaju srpskim i hrvatskim švercerima po najnižim mogućim cenama, a na to su prisiljeni jer nemaju drugih prihoda – priča Stojan.
Još kaže da vozi stari bicikl, slovenački „rog” na kome je jugoslovenska zastava. – Nalazim se nasred puta između Balkana i Evrope, a ne znam kuda se krećem. Živim iz inata i ljubim i one koji me ne vole. To je valjda smisao mog života. Eno riče moja Rumenka, možda je gladna, šta će reći u Hagu, a tu su i stroga društva za zaštitu životinja. Srce mi je otančalo. Srbima povratnicima je ostalo da se nadaju lakoj smrti, setno kaže Stojan na kraju svoje priče.
Đuro Đukić
[objavljeno: 23/05/2009]
.jpg)
