Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 08.Dec.2015, 11:40   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Žilnik u Zagrebu: Podrumska svetla Evrope

"Ne možete da kažete ljudima -  ja sam režiser, vi ste glumci, a oni ljudi tamo su publika kojoj ćete recitovati svoje uloge. Filmske trake ima na kilometre i možemo da se prenemažemo do mile volje. Filmove takve vrste nikada nisam snimao". Ovako se zagrebačkim poklonicima svoje umetnosti predstavio Želimir Žilnik, poznati režiser i filmski disident, čovek velikog senzibiliteta za tzv. male ljude sa svih životnih i društvenih margina.

"Nemam ništa protiv da me i dalje >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << nazivate filmskim radnikom", rekao je razgovarajući iza projekcije svojih filmova u zagrebačkom bioskopu "Tuškanac" sa poznatim filozofom i prevodiocem Borisom Budenom. Dva "intelektualca u egzilu" lako su pronašla zajednički jezik s publikom koja se seća vremena kad se mnogo čitalo, mnogo išlo u bioskop, mnogo razgovaralo o tome da li je dobro ono što se zbiva oko nas i koliko je različito od onoga što piše u knjigama i vrti se na filmskim projektorima.

Želimir Žilnik je zbog takvog autorskog stava sedamdesetih godina napustio Novi Sad, a Boris Buden je devedesetih napustio Zagreb. Ovih dana su se u glavnom gradu Hrvatske ponovo našli u sklopu festivala ljudskih prava posvećenom "ljudima bez doma" eufemistički nazvanim "akterima migrantske krize". U vreme kad Evropom, a pogotovo državama "Postjugoslavije" haraju desničarski pokreti i političke stranke, autorski "credo" Želimira Žilnika "bez mistifikacije, molim",  posebno dobija na značenju.

Najbolji primer je njegov kratki dokumentarni film iz 1971. godine "Crni film" koji je publiku uveo u život s one strane rutinirane svakodnevice. U toj paralelnoj stvarnosti žive ljudi poput nas, ali za razliku od nas koji radimo, stanujemo, izlazimo i družimo se, to su bezimeni pojedinci iz naših stvarnih i psiholoških podruma. Zašto žive u podrumima naših zgrada i naše podsvesti pitanje je koje Žilnik u svome "Crnom filmu" ostavlja otvorenim svačijoj savesti.

Pošto je sa novosadskih ulica sakupio nekoliko beskućnika i privremeno ih udomio, ostavio ih je da sami ispričaju svoju priču. Bez glume, bez ružičastih mehurića srećnog završetka kakav nude naše aktuelne socijalne sapunice. Izlazeći i ulazeći u sobe i otvarajući različita vrata režiserovog stana u Novom Sadu, "glavni junaci" više od četrdeset godina starog "Crnog filma" Želimira Žilnika odreda govore o nepravdi. O životu bez rada, stana, hleba, vode, struje, higijene. O starenju u naponu snage, o zubima koji im svakodnevno ispadaju.

Za svega deset minuta trajanja filma Žilnikova kamera obišla je mnoge novosadske adrese. Od komšijskih koji misle da takvih ljudi što pre treba da se reši, preko socijalnih radnika koji su ponudili svoje administrativne traktate frapantno neizmenjene do danas, do prijatelja koji ga zabrinuto pitaju šta će posle biti sa tim ljudima.

"Crni film" ne nudi odgovor o njihovoj sudbini, ona prestaje da postoji od trenutka kad ljudi s ulica Novog Sada izađu iz stana režisera Želimira Žilnika. Da li su nestali? Nipošto. Vratili su se dve, tri, četiri decenije kasnije u njegovom dokumentarnom filmu "Tvrđava Evropa". Kao Srbi, Rusi, Rumuni, Moldavci, Makedonci ili Bugari koji lutaju rubovima Evrope iza krvavog raspada bivše Jugoslavije i Sovjetskog saveza.  Vidimo njihova umorna, neispavana i danima neumivena lica, uplakane oči na licu izbrazdanom od vetra, hladnoće i briga. Vidimo ruke koje bespomoćno vise uz telo, dlanove koji bi mogli da rade, ali služe tek za administrativne otiske na slovenačkoj ili italijanskoj granici gde otac Rus traži maloletnu ćerku koja se izgubila "negde u tranziciji" tražeći majku koja ih je napustila da bi u Italiji započela bolji život.

Slušamo priče koje su neki od nas proživeli, a neki samo načuli da su se "tamo nekome desile". Ali to nisu bile priče, nego životi. Filmovi Želimira Žilnika nisu senzacije surovosti, nego surovost sama, istina koju primamo bez narkoze pa zato o njoj radije pišemo u trećem licu, jer je za lično doživljavanje isuviše bolna.

Želimir Žilnik se zagrebačkoj publici uz svoje filmove i sagovornika Borisa Budena jasno odelio od sakupljača "disidentskih bodova" bivšeg režima. U prilog tome naveo je da su mu u Nemačkoj gde je izvesno vreme radio odmah rekli "ne možete ovde da radite toliko eksplicitno angažovane filmove kako vi dole radite", misleći i na slavne kolege Dušana Makavejeva, Aleksandra Petrovića ili Živojina Pavlovića i Lazara Stojanovića.

Možda i ne može. Ali može da demistifikuje sve. Od stanovnika sela u Banatu koji uz tamošnje jezike tečno govore engleski pošto su im preci bili kanadske drvoseče kao u filmskom dragulju "Bolest i ozdravljenje Bude Brakusa", do svih iskušenja na putu ka "Destinaciji Srbistan" koje upravo čeka zagrebačku publiku.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta Privredne reforme iznad svega Radio-televizije Vojvodine.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...