Izvor: Politika, 30.Jul.2008, 14:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaboravljena varoš Ljubija
Rudarsku varošicu kod Prijedora nekada su zvali mali gradić Pejton, ovde se okupljala omladina, dolazile su poznate ličnosti, živelo je 12.000 stanovnika, a danas ni 1.500
Prijedor – Samo dvanaest kilometara od Prijedora nalazi se Ljubija, mesto koje je pre poslednjeg rata na prostorima BiH bilo poznato po rudniku železne rude. Zato su je sve donedavno zvali mali gradić Pejton. Imala je status opštine i što je najbitnije, dobre uslove da, zahvaljujući upravo rudarenju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koje na ovim prostorima datira gotovo devet decenija, dostigne najveći zamah. Danas, nažalost, osim požutelih crno-belih fotografija iz tog doba, nema ničega što bi moglo podsetiti na ova sretna vremena.
– Nekada je to bio gradić za primer, a danas samo tuga i jad – sa uzdahom priču o Ljubiji započinje šezdesetdvogodišnji žitelj Ljubije Dušan Mijatović. Veli da je nemoguće rečima opisati šta je to Ljubija bila nekada i kako se u njoj živelo. Kaže da je to bio rudarski gradić koji je imao sve društvene strukture, kulturni i sportski centar, obdanište, stambene zgrade izgrađene zahvaljujući dolasku velikog broja radnika u Rudnik. U Ljubiji su postojali i razni sportski klubovi, kulturno-umetničko te vatrogasno društvo i šta sve ne. Sa setom pokazuje mesto u nekadašnjem velikom parku, u centru Ljubije, gde je nastupala bleh muzika, koja je postojala još od davne 1923. godine.
– Zar da Prvi maj ili neki drugi važan praznik u ondašnjoj Jugoslaviji prođe bez masovnog okupljanja omladine, radnika i nastupa članova našeg orkestra. To se nije moglo desiti – potvrđuje to i fotografijama Mijatović, koji je ceo radni vek „poklonio” Rudniku. Ne zaboravlja ni činjenicu da je dolazak svakog značajnog i školovanog kadra iz daleke Rusije, Poljske, Češke, pa i Austrije u Ljubiju bio posebno obeležen sadnjom drveta iz zemlje iz koje su stigli.
– Naš park u kome su do danas izrasle razne vrste drveća opominje da su ovuda „protutnjali” razni narodi, a sa njima i njihovo najpoznatije drvo, kultura i običaji – pojašnjava Dušan i napominje da je pre 56 godina Ljubija, zahvaljujući ekonomskom razvoju, imala prvi bazen na ovim prostorima. Sve je bilo, kako ističu stanovnici Ljubije, u službi običnog naroda. Bazen je odavno presušio i čeka bolje dane kao i mašine na nekadašnjem kopu koju su radile punom parom, a danas su zarđale i zarasle u korov.
Stariji meštani pričaju i da je Ljubija bila glavno mesto okupljanja omladine iz ovog, ali i susednih gradova. Imali su razloga za to, jer su organizovane brojne igranke ali i koncerti na kojima su nastupala najpoznatija imena tadašnje Jugoslavije. Među njima su bili „Crveni korali”, Mišo Kovač, Esma Redžepova" Ugostili su u to doba veoma popularne Miju i Čkalju, Ljubišu Samardžića...
Osim oronulih starih zgrada, danas u Ljubiji ništa ne podseća na ta vremena. Od nekadašnjih 12.000, u ovom mestu živi tek hiljadu i po ljudi, uglavnom izbeglica, onih koji nemaju gde da se vrate, ali i beskućnika koji utočište još nalaze u nekadašnjoj „momačkoj zgradi”.
– Sve bih dao da se vrate sretni dani. Ovaj Rudnik ima svoje bogatstvo koje bi trebalo iskoristiti, ali je, otvaranjem Omarske, nažalost ostalo u drugom planu – kazuje na kraju Dušan navodeći da se nada da će neki novi ljudi pokazati interesovanje za neotkriveno blago Ljubije čije bi iskopavanje udahnulo novi život varošici na koju su već odavno mnogi zaboravili.
I. Kotlić
[objavljeno: 29/07/2008.]
