Izvor: Vesti-online.com, 02.Jun.2017, 00:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

"Vesti" otkrivaju dobro čuvanu tajnu Udbe (2): Kovač govorio sedam jezika

Velimir Pribićević je bio jedan od retkih, ako ne i jedini srpski vojnik koji je učestvovao u oslobađanju Berlina 1945. godine, a zatim i pripadnik misteriozne tajne grupe Udbe koja je, neposredno po završetku Drugog svetskog rata, otimala "narodne neprijatelje", za državu krijumčarila krompir za dijamante i ko zna šta još. Na kraju, bio je prijatelj norveškog kralja Olafa, ali i jedan od najomiljenijih Titovih vozača.

Rodom iz Novog Pazara, odrastao je u sirotištu u >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << Foči.

- Tamo je pred Drugi svetski rat počeo da uči kovački zanat kod nekog Nemca. Genetski smo kao porodica predodređeni da kao sunđer upijamo jezike. Ja govorim pet, trenutno učim i kineski, a moj otac ih je tečno govorio sedam, uključujući i mađarski i rumunski.

Po završetku rata, maja 1945. godine, vratio se Srbiju. Prema svedočenju njegove kćerke, veoma brzo se priključuje Ozni, a ona se seća da se mnogo godina kasnije hvalio šta je zapravo tih prvih, posleratnih godina, radio za potrebe tadašnje nove države. Reč je o tajnim operacijama koje je komunističko rukovodstvo ocenilo kao prioritete tog doba. Prvi je bilo hvatanje narodnih neprijatelja, onih koji su se skrivali po Jugoslaviji, ali naročito onih koji su pomislili da su se spasili tako što su emigrirali.

- U par navrata je pričao kako bi dobio automobil jaguar i ime čoveka koga treba da, na ovaj ili onaj način, isporuči jugoslovenskim vlastima. Obično bi odlazio u Nemačku ili Austriju i vraćao se sa zarobljenim ustašama ili četnicima "spakovanim" u gepek automobila. Ti ljudi bi kasnije bili izvođeni pred narodne sudove i po običaju streljani: ili zbog počinjenih ratnih zločina ili zbog saradnje sa nacistima.

Pribićevićeva kćerka ne zna detalje na osnovu koje odluke ili čijeg direktnog naređenja je odlazio u "lov". O tome svedoče otvorene arhive Udbe. Iz tih papira se saznaje da je odmah po okončanju Drugog svetskog rata osnovana Misija za hvatanje ratnih zločinaca i izdajnika.

Iza ovog naziva zapravo se krije jedna od najtajanstvenijih grupa bivše Udbe, koja je imala zadatak hapšenja narodnih neprijatelja po inostranstvu.

Prema pisanim tragovima, prvi šef Misije bio je pukovnik Pavle Milić. Uskoro ga je zamenio major Stanimir Dinčić, ali zadatak je ostao isti: da se krstari Evropom i pronađe što više od oko 2.000 ratnih begunaca sa spiska Ozne, ilegalno prebace u Beograd kako bi im se sudilo ili jednostavno - likvidiraju na terenu.

Međutim, to je tek na početku bio primarni zadatak Udbe. Uskoro je dobila nova naređenja, da "napuni" državnu kasu.

- Ipak je to bio posleratni period, država je bila siromašna i moj otac je pričao da je počeo da odlazi na Zapad sa hranom, a vraća se sa zlatom i dijamantima. Pričao je da je imao više tura kada je odlazio ka Nemačkoj sa kamionom punim krompira. Razorene savezničkim bombardovanjem, Nemce je tih godina mučila glad, pa su prodavali sve vredno da bi došli do hrane. On bi im prodavao krompir u zamenu za zlato ili druge dragocenosti. Sećam se da je pričao da je glavno mesto za "razmenu" bila jedna sinagoga u Istočnoj Nemačkoj - priseća se Milica Pribičević-Marks i dodaje da je glavni šef njenom ocu bio Ratko Dražević.

Čim se zaratilo, Velimir se priključio partizanima. Zarobljen je na Baniji, najverovatnije 1943. godine i ubrzo je završio u jednom od nemačkih logora za ratne zarobljenike na granici između Poljske i Rusije.

- O tim danima u logoru nije želeo da priča. Uglavnom bi se tema razgovara prebacila na period kada su taj kamp oslobodili Rusi. Kao i većina drugih zatvorenika, odmah se priključio Crvenoj armiji, ali za razliku od drugih on je sa Rusima išao do kraja, pa je učestvovao u oslobađanju Berlina.Upravo ovaj podatak razotkriva većinu nedoumica koje Milica Pribićević ne zna ili podatke koje niko od prijatelje njenog oca nisu želeli da joj kažu.

Nastavak na Vesti-online.com...