Izvor: Politika, 13.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U šumi našao mir
Invalid Slobodan Ivanović čekajući pravdu četvrt veka, odbija poklone i živi od teškog fizičkog rada
Kuči – Sivi kamen na prolećnom suncu, baš kao i šuma koja ga okružuje skinuo je zimsko odelo prepuno vode. Svetli kamenjar u podne, a zelene oaze iza ogromnih međa, otkrile prve pupoljke loze. Selo Sjenice, na desetom kilometru od Podgorice prema Kučima, prepuno tišine.
– Malo života unosim sam, krčeći šumu. Retko ko drugo ovde navraća. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Golim rukama sam probio ovaj put do kuće koju sam davno započeo, ali nikako da je dovršim, gotovo šapuće, kao da ne želi da remeti mir, naš neobični sagovornik.
A 1965. godine, kada je Slobodan Ivanović (62) stigao u Petrovac, sve je bilo drugačije. Mladi domar Ferijalnog odmarališta novosadskih studenata, postao je omiljen u ovom primorskom mestu. I među studentima koji su tu odmarali tokom leta i kod meštana s kojima se družio tokom cele godine. Stekao je brojne prijatelje u Novom Sadu, lepo zarađivao, putovao, družio se. Petrovčani dobro pamte ovog skromnog čoveka koji je nakon aprilskog zemljotresa 1979. širom otvorio vrata odmarališta i smestio one koje su ostali bez krova.
A onda je saobraćajni udes kod Čanja, 1983. sve promenio. Slobodan, koji je službeno krenuo kod suseda, bio je klinički mrtav. Reanimacija, bolnice, dugo lečenje. Ostao je teški invalid.
– Neku godinu primao sam platu, a nisu mi dali ništa da radim. Bunio sam se, jer sam osećao da mogu ponešto da pomognem. S druge strane nisam naučio da trošim nezarađeno, seća se Slobodan tih dana.
Ubrzo se promenilo rukovodstvo odmarališta, a Slobodan nije dobio posao. Nisu ga više ni plaćali, rekli su da im ne treba. U međuvremenu je „dom mladih” u Petrovcu, privatizovan, usledile su mućke u poslovanju na koje je revnosni radnik, ukazao i postao „bela vrana”.
– Žalio sam se na mnoge adrese, prilagao argumente, sudio se, a rezultat svega su – prazna obećanja. Najviše iz Novog Sada, od predstavnika studentske organizacije, koji su znali moj problem. Konkretan potez napravio je jedino bivši omiljeni u narodu gradonačelnik Budve Đoko Pribilović, koji mi je ponudio – stan. Znao je gde sam i kako radio i šta se sve događalo. Uz ogromnu zahvalnost, odbio sam. Bio sam uporan da ostvarim svoja prava u kući u kojoj sam radio pošteno i gde sam stradao, priča Slobodan.
Vratio se u rodno selo, u nedovršenu kuću, sam, bez prebijene pare. I počeo da krči šumu. Na ogromne gomile kamenja donosio je drva i pravio kreč. Kupio je prvo dve, potom još dve mazge i nastao je „vozni park” čoveka koji se kao teški invalid uhvatio ukoštac s kučkim kamenjarom.
– Koliko rada treba za jednu krečanu? Odgovor znaju ove žuljevite ruke. Mogu vam reći da pripreme traju mesecima, a jedna oveća krečana gori dvanaest dana i noći. Kreč je jeftin na tržištu, ali ovaj koji ja pravim ima prođu. Toliko da se zaradi za hleb nasušni, pokazuje nam Slobodan gomilu kamenja u svojoj šumi, koja će uskoro goreti.
U šumi iznad sela je našao mir. Dani sporo, a godine brzo prolaze, veli ovaj vredni čovek kojeg je teški rad, kako sam ističe oporavio. U „kamenim pauzama” bavi se oko loze, pravi pomalo rakije, iako je sam ne okuša. Da se nađe kada prijatelj dođe. U međuvremenu je odbio bespovratni kredit nadležnog ministarstva crnogorske vlade, namenjen poljoprivrednicima.
– Hoću kredit, ali onaj koji se vraća. I verujem da ću ga uskoro dobiti. Pomaže mi u tim nastojanjima moj vrli prijatelj Đoko Rajković. Praviću i dalje kreč čekajući pravdu. Verujem da će mi biti isplaćeno ono što mi na osnovu mog rada i posle nepravednog proterivanja iz petrovačkog odmarališta, pripada.
Slobodan je nedavno posetio i budvansku opštinu. Jedan od čelnika, koji dobro poznaje njegov slučaj, Mikica Medigović je obećao da će ga posetiti u selu Sjenice.
– Napravljene su mi brojne nepravde, ali znam da ima dobrih ljudi. Onih kojima nije stalo da uništavaju druge, koji razumeju moje zahteve i ponos koji uz to ide. Koji znaju za čojstvo mog Kuča Marka Miljanova. To me održava u životu, u ovoj osami, gde mi najčešće društvo prave ptice, šumske zveri i verne mazge koje prenose kamen i drvo, objašnjava svoju samoću Slobodan Ivanović, dok nas prati svojim krčanikom do asfalta iznad kuće koji vodi ka glavnom gradu Crne Gore, gde teče jedan drugi život sa brzim automobilima, mobilnim telefonima, evrima i drugim blagodetima civilizacije, za koja „izgnanik” iz urbane sredine sada ne zna.
Savo Gregović
[objavljeno: 14.04.2008]
