Izvor: Politika, 20.Jul.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U ratu dobili, u miru izgubili
Sve što je moglo nositi pušku, branilo je i odbranilo rodno selo. Međutim, Dejtonskim mirovnim skupom, Ljubnići, mesto u kome su vekovima živeli Srbi, dodeljeno je muslimansko-hrvatskoj federaciji i naseljeno Bošnjacima
Ljubnić – „Pamtile su generacije Ljubnićana i vremena bogumila i doba turskog i Austrougraskog carstva. I borbe četnika i partizana. Ali od zla kakvo nas je snašlo poslednjeg rata, većeg i surovijeg nije bilo”, priča starina >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Boško Bilal iz Ljubnića, nedaleko od Ilijaša, sela u kome više nema njegovih predratnih stanovnika, Srba.
Danas su u Ljubnićima neki novi ljudi. Bošnjaci, uglavnom iz Srebrenice. Srba nigde osim upokojenih duša na seoskom groblju koji svedoče o višestoletnom postojanju pravoslavaca na ovim prostorima.
Sve što je, tokom ratnih godina, moglo nositi pušku branilo je i odbranilo dedovinu. Međutim, Dejtonskim mirovnim skupom ta dedovina je izgubljena.
Ustupljena je, tada, muslimansko-hrvatskoj federaciji, odnosno muslimanima koji su već 1996. zaposeli srpske kuće. Srbima nije preostalo ništa drugo osim da prodaju svoje i da sviju gnezdo daleko od korena uz reku Bosnu.
– Danas kad dođem, sokacima Ljubnića idu neki nepoznati ljudi koji bi, najradije, da nas ne vide. Preki pogledi nekad muslimana, a danas Bošnjaka, kao da govore – šta ćete ovde, ovo više nije vaše. Neprebol je to čoveče, opet će Boško Bilal.
U ratu su Ljubnićani odbranili, a u miru izgubili sve svoje. I zavičaj i dušu. Kao da ih je vetar pomeo.
– Jedni ostali na mrtvoj straži u seoskom groblju u Ljubnićima, šezdeset boraca Ljubnićana, koji su u poslednjem ratu poginuli braneći selo, pokopani su na vojničkom groblju na Sokocu, a treći se rasuli po svetu. Od Višegrada i Bijeljine pa do Melburna i Toronta. Jad da veći ne može biti, uzdiše Boško.
Života danas nema, a za Srbe ga u Ljubnićima više neće ni biti. Nesrećnicima ostaje da se žive samo od uspomena.
– Čovek i u Ljubnićima dva puta umire. Jednom, kako ’no kažu, kad prestane disati, a drugi put kad ga zaborave. Vidi se to i po nama. Svakim danom sve više se voli rodna gruda. A od nje nam je ostalo samo nekoliko hektara seoskog groblja. I ništa više, priča Zoran Rebrinović.
S proleća 1996. oko hiljadu seljana Ljubnića krenulo je, ne svojom voljom, u svet. Sa sobom su poneli samo ono što će ih sećati na rodni kraj. Ljubnićana je danas svuda gde je za njih bilo bar malo mesta. Na groblju u rodnom selu sećanjima nikada kraja. Okupe se o svetkovinama. Zapale sveću za pokoj duše. Obiđu rodna zgarišta... Drugog mesta ni nema gde bi se Ljubnićani sastajali i pričali o onom što je u rodnom kraju bilo juče i davno.
Pregršt uspomena i delić zavičaja, Boško Bilal smestio je u sobičak svje nove kuće u Višegradu. Taj sobičak uz obale Drine i, podjednako, Andrićeve i Mehmed-pašine ćuprije, nazvao je „kapima zavičaja”.
Na zidu je bezbroj fotografija, dokumenata, predmeta, starina... I priča o Savi Bilalu, ljubnićkom uči, koji je šezdeset godina nosio dnevnik i prosvetario u rodnom kraju... I onih o seoskom šeretu Bogoljubu Zupuru... I o porodici Rosande i Miloša Mojsilovića koji su svoje četvoro dece vaspitali u pravoslavnom duhu... Priča Boško i o preslici staroj skoro vek... I o opancima oputašima koje je radio neki Momčilo Popić. Bio je jedini Srbin među dvadesetak muslimana koji su u Visokom pravili oputaše, kažu bolje od piroćanskih... Na zidu je i slika železničke stanice Podlugovi po kojoj je Vlado Dijak napisao pesmu o onoj devojci i vozovima koji „idu i danju i noću”. Pesma je kasnije postala veliki hit Zdravka Čolića.
– Grobovi uz kapelu koju smo mukom počeli podizati, danas su nam jedino mesto razgovora. Svaki spomenik je priča za sebe. A svi zajedno svedoče o gruntu koji je u Ljubnićima, vekovima bio pravoslavni. Danas više nije. A ko zna hoće li i ikad više, na kraju će Zoran Rebrinović.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 21/07/2008]
